muzika iz šuplje tikve

napisa grba ovdašnji pre neki dan kako bi voleo da ima esde karticu od 256 mega za fotografisanje. paz’ ga sad, on bi voleo da ima karticu na koju stane dva i po snimka, pa da onda ide da traži čist zicer od scene za fotkanje. ajde, što ne bi onda polaroid sa jednim snimkom, ili da snimi album na trijezdva metra trake?

malo sam prestar da se mešam u te stvari, ali ako mene pitate za savet, a ne pitate me no nije bitno, ja bih to sve ošišao pa preko gr… ne, ovaj, ja bih se duboko zapitao koliko je to pametno da se umetnicima nameću prepreke? ono, kao, oni najbolji će sve to prevazići ko iz pištolja, geniju sviranje kontrabasa u telefonskoj kabini rukama vezanim s leđa čini samo izazov i zanimljivost u poslu, eto koliko da mu ne bude dosadno. al’ kažem kao, sa naglaskom na kao. jer i to ograničavanje je nekakav test. a šta mere testovi? genijalnost? jok bato, testovi mere veštinu rešavanja testova, dakle lepo je ako imamo genijalca koji ume da odsvira simfoniju na šupljoj tikvi, jao majketi! koji genije!

ali šta smo tim dobili? muziku iz šuplje tikve.

nemaština rađa genija, a u ruke mandušića vuka svaka puška biće ubojita, parola snađi se druže… dobro ajde, kad se nema, kad se mora, šta se mora nije teško… kad hoćeš nešto da kažeš pa makar na lakat progovorio, pa se snalaziš sa onim što nađeš. ali nametati sebi ograničenja da bismo se pokazali umetnikom… u čemu to umetnik, je li? u prevazilaženju ograničenja, sve držeći se unutar njih? i ajde, po čemu se to sonet tako jako razlikuje od bećarca? isto svaka šuša ume da napiše, štaviše u potonjem slučaju alkoholom ometena u glavu, isto ima strog meter i ritam i štagajaznam tematiku. i sad onaj što je napisao sonet, taj je pesnik, a onaj što je složio novu strofu za bećarac, još sa dodatnim zahtevom da svi prisutni iz cuga mogu da pevaju za njim, što baš nije lako, taj je pijana budala? i koliko je akrostih, aj kad smo već kod toga, teži od slaganja sudokua?

ili šta se mene tiče da li neka banda neće da koristi nikakve elektronske trikove koje ne može da izvede uživo? jesu li oni zbog toga bolji ili gori od onih koji puste tonca da izmišlja besne gliste, a na bini teraju isto to samo malo drugačije?

mada, ima i ona druga krajnost, kad neće da ga uradi jer mu fali ovo, fali ono. ne može da piše o tome jer nije proživeo pa ode da vozi taksi, tovari ugalj, penje se na brda, okreće rulet na brodu po bahamima, pa će tek onda da ga zgodi nadahnuće. ne ide mu običnim dletima nego nabavlja neka specijalna od švedskog čelika pa organizuje drugare da mu to došvercuju pa dve godine ne radi ništa dok to ne složi, a onda više ne može da se seti šta je to hteo da napravi. ili krene da nabavlja i onda vidi do koje je perverzije to otišlo, pa onako hifilis’ćarski krene da sluša opremu a ne muziku, da se bavi biranjem gudala umesto da svira violinu. joj, imao sam takvih na kamare, a mi ostali smo grizli testise od muke, taj konj ima para za takav objektiv a ne ume ni zlatni presek da nađe, ni da podesi blendu za kontra svetlo ma ništa bre. e, ne, to je treća krajnost, onaj što sve već ima, a n’ume. ili nema šta da kaže.

mislim, ‘ajde sve to, tehnika olakšava ili otežava, ograničava ili te pušta da se razmahneš, ali naposletku, bemliga, šta si ti svim tim rekao, tu tehnika ne pali. umeš ili n’umeš, ili si negde između. da ne kažem mediokritet. tjah.