Sigurno ste primetili da mnogo aktera, koji svoje talente ispoljavaju u raznim umetnostima, pa i muzici, vole da se bave “teškim” temama i vrlo često beže u filozofiju, psihologiju, ezoteriju, razne religije, mistična iskustva, halucinacije izazvane nedozvoljenim supstancama, itd… U većini slučajeva su to jeftina koketiranja sa svim i svačim koje brižno omišljavaju PR timovi, pa se akteri nađu u nebranom grožđu čim krenu da objašnjavaju šta su hteli pesmom da kažu… a najčešće opravdanje je da traže inspiraciju.
Srećom, ima i onih obrazovanih, “intelektualaca roka”, koji znaju o čemu pričaju. Sting je, svakako, jedan od njih.
Hoćemo li, malo, da filozofiramo uz lake note?
U vreme kada je sniman album Synchronicity (1983) grupa The Police je bila pred raspadom. Iako su bili megazvezde u tom trenutku, Sting je znao da ga rad sa grupom ne zadovoljava. Želeo je da radi nešto drugo, što je i uradio tokom solo karijere, a ne da proizvodi hit singlove. Četiri singla skinuta sa albuma su postale hitovi: “Every Breath You Take“, “King of Pain“, “Wrapped Around Your Finger” i “Synchronicity II“, mada je ceo album odličan.
Sam naziv albuma isnpirisan je teorijom sinhroniciteta Carla Gustava Junga, švajcarskog psihijatra i utemeljitelja škole analitičke psihologije.
Jung definiše sinhronicitet kao vremensko podudaranje dva ili više uzročno nepovezana događaja koji imaju isto ili slično značenje.
Nešto poput ove pitalice:
Šta je zajedničko Janis Joplin, Jimiju Hendrixu, Jimu Morrisonu, Kurtu Kobainu, Brianu Jonesu?
Svi su umrli u 27. godini. Ova podudarnost se pretvorila u legendu da muzičari koji prodaju dušu đavolu za uzvrat dobiju uspeh, slavu, zaradu i… kraj života sa 27 godina.
Sting je to dobro shvatio:
Jung je verovao da postoji velika matrica života, da to nije samo haos. Naša pesma “Synchronicity II” tematski je vezana za dva paralelna događaja koji nisu povezani logički ili uzročno-posledično, već simbolično.
Eto, ja sam vas zagolicao temom i muzikom, a sada nastavite sami.
Gde baš ovaj kadar izabraše da ga zamrznu na Cevki… listam ja prilog, nisam stigao ni sve da pročitam kad ona iskoči, odmah sam pomislio da je Feyd-Rautha. 🙂
Nisi omanuo, čini mi se da sam negde pročitao da je ovakav imidž Sting imao u sklopu priprema za snimanje filma Dune. Odigrao je jedna od najboljih uloga u filmu koji mi se, inače, ne dopada. Prosto je nemoguće onako dobro štivo pretočiti u film sa komercijalnim pretenzijama.
Film “Dina” je trivijalan, čulo se do neba kako sam psovao kad je počela da pada kiša u završnoj sceni. Po knjizi, kao što se sećate, Letu II je trebalo oko 2000 godina da najzad izazove kišu i tako skenja proizvodnju Začina i, samim tim, Esnaf.
Međutim, tri pojedinosti u filmu su fenomenalne: crv, baron Harkonen i Fejd Rauta. I kao bonus, tema na špici koju je napisao i snimio Brian Eno.
tri pojedinosti u filmu su fenomenalne
Morao bih da dodam i četvrtu fenomenalnu pojedinost, princezu Irulan. Ipak je Virginia Madsen bila tiha čežnja cele moje generacije 😉
Šta vredi krasna Irulan kad joj uloga nije valjano razvijena. Čak, u filmu uopšte nije jasno da ona ima da postane supruga Pola Atreida, dok će Čani ostati naložnica (i jebi ga, ipak majka blizanaca). A ono što je ispala konferansije na početku filma — bolje da ne komentarišem.
Hm, ne bismo se složili oko dopadanja, ali “de gustibus non est disputandum”. No dobro, već smo na ovim stranicama imali raspravu na tu temu 🙂