Čitam, onomad, tekst u novinama uglednog srpskog rokera kako su razbili svirkom u jednoj od evropskih metropola. Neću da mu pominjem ime, znam dobro čoveka, može da bude jako neprijatan, naročito kada popije malo više. Sve mi tekst nešto liči na sopstveni hvalospev koji samo popunjava prostor ionako praznih novinskih stranica, tek nešto da se dešava.
Kako da domaća grupa uspe “napolju”? Decenijama sam tupio na tu temu sa raznim akterima na domaćoj muzičkoj sceni i nikada se ni oko čega nismo složili. Srpska posla!
A može, nije da ne može, baš ovako.
Recept je zaista prost: ne treba pokušavati biti muzička zvezda tamo gde su one i izmišljene. Imitacije ne prolaze na takvom tržištu, prepunom svojih sopstvenih imitacija. Na tom tržištu prodaješ ili nešto lokalno, prepoznatljivo, što ima svoju kuturološku vrednost, kao što je to Bregović uradio, ili nešto zaista dobro.
Grupa The Bambi Molesters, po svim balkanskim pravilima, nije trebala da uspe. Lokalni bend iz Siska, Hrvatska, bio je daleko i od prestoničkih medija. Ali, velika kilometraža, nepretenciozne svirke po klubovima i odlični albumi, na kojima su se dosledno pridržavali obrazaca žanra kome pripada muzika koju sviraju pokazali su da svuda ima publike koja zna da prepozna kvalitet(u).
Naravno, bilo je potrebno i malo sreće. Bili su predgurupa za R.E.M, The Cramps, The Walkabouts… a završilo se tako da je Chris Eckman producirao njihov poslednji album.
Trebalo je dosta vremena da se stigne od Siska do svetskih pozornica.
Isplatilo se.