Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pre nekoliko dana sretnem Paju, mog drugara iz neke davne prošlosti. Životni putevi nam se nisu ukrstili decenijama, pa je zadovoljen red & običaj da se ispričamo. Onako, s nogu, kada ne može bolje. Ja u ruci držim svoj doručak kada mu vreme nije, a on fasciklu sa nekim dokumentima. Brzo pretrčimo uobičajene teme: žena, deca, posao, politika…
Ma, prvo neka ludnica počne, pa ćemo da nastavimo priču…
Šta biva kad razljutiš psihotičnu devojku? I šta biva kad ona nije raspoložena da prihvati izvinjenje? Pa, biva to da nadrljaš, eto šta. Ovako nekako.
Jes’ reklama, ali sjajna.
Mrzim kad ispadne tako da se celog dana ne bavim ama baš ničim nego poslom. Nažalost, to mi je sudbina sledećih desetak dana, i toliko je tvrdo da ću možda morati da odložim i projekat “jedna na dan” dok ne izađem iz cirkusa.
Nerviram se i zato što se često empirijski pokaže da ne treba više od petnaestak minuta, a za to uvek ima vremena. U četvrtak popodne beše baš tako: natakao sam Dugu Cev na mašinu, pa pravac na trg. Ulov je za kratko vreme bio dobar (šta bi tek bilo da sam imao vremena da hvatam kadrove), a za ovaj put sam izabrao ovaj kadar.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-110): 18. oktobar 2013.”
