„Emocije“, pisao je Aristotel (384–322 pne), „jesu sva ona osećanja koja tako menjaju ljude da utiču na njihova rasuđivanja, a koja su takođe pratioci bola ili uživanja. Takva su bes, sažaljenje, strah i slične, kao i njihove suprotnosti.“ Encyclopaedia Britannica, Internet izdanje.
Plač i otpor koje odojčad ispoljavaju prilikom oduzimanja omiljene igračke ili prekidanjem neke zanimljive aktivnosti mogu se nazvati bes. Encyclopaedia Britannica, Internet izdanje.
Po objavljivanju mog teksta Iskreno pismo Ministarstvu odbrane Suština Pasijansa je doživela do sada nezabeležen broj poseta – kako nas domaćin Dragan Grbić obaveštava, 3500 ljudi je u roku od tri dana pročitalo tekst. Razvila se i emotivna rasprava, koja je potvrdila gorenavedeno Aristotelovo mišljenje: kada je bes pokuljao, razum se povukao. I dok je pojedine komentatore bilo moguće „dozvati pameti“, drugi su potegli jedine argumente sa kojim se ne može raspravljati, a to su neobuzdan bes i pretnje nasiljem. Takvi komentari su, naravno, blokirani – ali ne i zaboravljeni. Ovaj tekst jeste odgovor svim ljudima koji su ikada pomislili (i koji će ikada pomisliti) da se besom i nasiljem može razrešiti bilo koja situacija.
Pogledajmo, pre svega, šta je blokirano. Čovek koji se potpisao kao Filip Marinkovic je napisao sledeće:
Ti si decko budala. I ako, to je lepo ako covek moze da bude takav. Nalupetao si se samo tako u ovom blogu ali sustina je da si isuvise lenj da odes i ogulis tih 5 dana.
Vidi i shvati, duznost je svakog punoletnog i sposobnog gradjanina ove zemlje da se stara i doprinosi njenoj slobodi. Na ovaj ili onaj nacin. Pa makar i 5 dana. I tako ti je u svakoj normalnoj zemlji, ukljucujuci i jednu miroljubivu Svajcarsku. Nista to sto si ti dobio nije nenormalno, vec si ti nenormalan i razmazen.
Izrazavam zelju da te Vojna policija pokupi zbog neodazivanja pozivu i da te malo nauce pameti. Svako dobro.
Čovek koji se potpisao kao padobranac ima sledeće mišljenje:
Jao, jao…kako bi ja takve kao sto si ti vesao na sred Terazija sa tim pozivom okacenim o vrat da svi vidi za primer!!! Mrzim takve pi*de od ljudi i voleo bih da te negde slucajno upoznam pa da se pohvalis ovim sto si ovde napisao pa da slatko zazalis za svakom recenicom koju si napisao!!!
Čovek koji se predstavio kao Pera Kojot Suvi Genije primećuje:
Ocigledno su te odbili kad si se prijavio za ugovorca ili kad si pokusao da upises teologiju, posto si nesposoban za zivot, pa se sad svetis.
Čovek koji se potpisao kao hah izjavljuje:
Iskreno ne dopada mi se tekst, pun je mrznje i neosnovanog optuzivanja zasnovanog na licnim frustracijama i strahu. Jedno nepotrebno destruktivno trabunanje i lelemudanje doticne persone zeljne paznje. Otprilike attention whore…
Non stop ponavljam svima, i vrlo je jednostavno kome se ne svidja nek ide negde drugde gde tece med i mleko i sve je dozvoljeno i nema nikakvih obaveza i nema problema i nema loseg i nema gresaka i nema…
Kapiram, kapiram …problem je… o cemu tamo pisati… na koga biti kivan… kome se inatiti…
Čovek koji se predstavio kao Sasa Jovanovic vređa kratko i jasno:
Ti si stvarno jedan bezmudi debil.
Konačno, tu je i mišljenje čoveka koji se potpisao sa Vuk:
Napisao si svašta al’ si suštinu promašio. Realno, iz svega se vidi da se zentaš straže koju bi možda odradio u Jakovu. To je suština. A ne, lakše je spominjati poginule Gardiste i čuda-sarme. Vojska se ne bavi gramatikom, i ako si dobio poziv, dužan si da se odazoveš. Ako ne, lično bi ti rebn’o zatvorsku kaznu. Postoji nešto više od tvog slobodoumnog bića, a to nešto se zove država. Iako jeste banana, ako nemaš drugo drvo, onda je i ona dobra (seli se u Kanadu ili gde možeš). Mislim, jebe se tebi, lakše je napljuvati državu, vojsku i ostalo, NATO, mamine-mame, nego stisnuti muda i odraditi par dana u Jakovu. Jebote Jakovu!!! Jel se ti to sprdaš sa nama koji imaju između 2 metka i 5 gelera u telu?! Da li smo mi za tebe budale? Bilo kako bilo i ako jesmo, zapamti jednu stvar – niko od nas se nije borio i kako si nazvao – ratovao sa NATO-om, zbog politike, Srbovanja ili čega – svi smo se borili za druga pored sebe i za život onih koji su živeli dole. Kad vidiš devojku od 18 godina koja je seda, kad vidiš raspadnuta tela staraca i žena koja je neki manijak oskrnavio, hoće li tvoj odgovor biti ograničen stihovima Billy Idol-a ili ćeš uraditi nešto? Biću izrazito nekulturan i poručiću ti da mi se napaseš jaja, ova napunjena gelerima – majmune neljudski!
(Vukov komentar, koji mi je lično najbolniji, kod koga očigledno bes progresivno raste kako mu se vraćaju sećanja na užase kojima je prisustvovao, i koji je u meni izazvao empatiju prema Homo Sapiensu, sadrugu u potrazi za srećom pod ovim jebenim nebom, kao i stoiprviputiznenada agresiju usmerenu na generacije upravljača ovom, kako Vuk tačno primećuje, “bananom” od države, izdvaja se iz mase. Vuče, ako ikada odlučiš da ispričaš svoju priču, piši na milos.babovic at gmail.com, obećavam ti dostojno predstavljanje, prostor, i onoliko diskretnu formu koliko budeš želeo. U svakom slučaju, želim ti sve najbolje).
Zajedničko svim ovim komentarima jeste bes. A šta bi to u tekstu kojim kritikujem Ministarstvo odbrane i odbijam da se povinujem njegovim nemuštim zahtevima – sa punom svesnošću da time kršim neke od zakona ove države – moglo da razbesni čoveka? Ništa drugo do sama ideja, mogućnost kritike i pobune.
Blokirani zapravo besne jer njima izgleda kako odbijam da izvršim ono što oni misle da predstavlja naređenje, zahtev o kome ne treba razmišljati, već se isključivo mora sprovoditi, bezuslovno i neupitno. I tako stižemo do glavnog razloga nedvosmernosti rasprave i zapravo suštinskog objašnjenja blokade: objasniti vojniku da je naređenje pogrešno, a pri tome mu ne „prekinuti neku zanimljivu aktivnost“ nije moguće, a posebno ne kod profesionalnih vojnika. Takav pokušaj uvek dovodi do besa, a bes i tastatura zajedno, vidimo, ama baš nikuda ne vode.
I više od toga: baš zato što ne primećuju da se buniti sme, a kritikovati i treba, blokirani previđaju da u demokratskom društvu kakvo Republika Srbija pretenduje da bude, i u kome je sloboda mišljenja i govora zagarantovana (član 46. Ustava), postoje i drugi načini za „staranje i doprinošenje“ osim bezuslovnog povinovanja, karakterističnog za autoritarne, neinstitucionalizovane države.
Tekstom sam učinio napor da ukažem na deo grešaka koje je Ministarstvo odbrane učinilo tokom sprovođenja procedure pozivanja. Potrošio sam vreme, potrošio sam resurse, i nije mi žao: verovatnoća da makar jedan od 3500 ljudi koji su tekst pročitali radi u Ministarstvu odbrane i u situaciji je da navedeni obrazac (kao i sam mutavi stil pozivanja) koriguje, jeste dramatično veća nego što je nepostojeća verovatnoća da bi se u sistemu išta promenilo da sam ćutke tek otišao u kasarnu (jer bih time momentalno dao za pravo takvom pozivanju).
Konačno, realno je pretpostaviti da su svi navedeni komentatori makar jednom dobili poziv kakav se meni zadesio u sandučetu. Zapanjuje da baš nijedan od njih nije skrenuo pažnju svom vojnom referentu na očigledne logičke i gramatičke nedoslednosti u obrascu Vob-7. Odnosno ne zapanjuje, već upravo potcrtava moć kojom na blokirane deluje naređenje. Oštrije rečeno, ovo pokazuje da ih zapravo Republika Srbija ne zanima, već ih interesuje samo dobijanje i izvršavanje naredbi.
Želim da ponovim još jednom: koliko god da je korisno kritikovati ponašanje institucija koje ne poštujemo (kao što ja ne poštujem Ministarstvo odbrane ili kao što blokirani masovno ne poštuju Ministarstvo kulture), mnogo je efikasnije kritikovati institucije koje poštujemo. Recimo da sam siguran kako bi Amfilohijevi demonski ispadi bili suzbijeni, ako ne i potpuno iskorenjeni, kada bi hrišćanska većina digla glas protiv njegove bezumne retorike.
Pored ove suštinske primedbe, moram se osvrnuti i na pojedine komentare koji pozivaju i na: vojni poziv kao normalnu pojavu u svim zemljama sveta, fizičko i/ili psihičko nasilje, nude pravni lek u vidu napuštanja zemlje.
Spominjanje razvijenijih demokratija (Švajcarska, Kanada) i poređenje stanja ovde i tamo nema puno smisla: niko nema problema sa institucijom koja nije ni imala šansu da napravi brljotinu. Naše Ministarstvo odbrane takvu šansu teško da je ikada propustilo. Siguran sam da bi se i sami blokirani komentatori sa ovim složili, kada bi bili u stanju da pređu preko bezuslovne neupitnosti naređenja. Vidim da niko ne spominje Holandiju, u kojoj je država osudila sopstvenu vojnu jedinicu koja je otvorila prostor za genocid u Srebrenici.
Ustavom Republike Srbije definisana je nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25). Stoga skrećem pažnju da pozivi na fizičko nasilje, kao i (psihičko) vređanje, krše ustavni poredak Republike Srbije. Blokirani, primetite: zakletva da čuvate i ustavni poredak i sve ostalo ne važi samo sa puškom u ruci, već i pred monitorom. Vašim besnim činjenjem ste atakovali na sopstvenu zemlju. Ugrozili ste njenu slobodu, podrili ste njene temelje.
I ne, niko me neće oterati „tamo gde nema gresaka“. Ostajem ovde. A pošto želim da činim onoliko koliko mogu da ova zemlja bude prava demokratska država punokrvnih institucija, ne ostavljam mogućnost komentarisanja ovog teksta.
Činim to iz poštovanja prema dijalogu, pa makar i sa ubeđenjima blokiranih komentatora kojima, koliko god da se užasavam načina na koji se izražavaju, želim da ostavim prostor da se razmisle šta sami mogu da učine na temu koja glasi (da ponovim još jednom kratko i jasno): nesposobnost Ministarstva odbrane da komunicira.
Činim to iz poštovanja prema nauci, ponosu i diki čovečanstva, koja jasno kaže sledeće:
… U redakciji Popular Sciencea, kako se to najzad od njih i očekuje, odluku (o ukidanju komentara na tekstove, prim. aut.) nisu donijeli u nemoćnom gnjevu zbog invazije nepismenih idiota na njihove tekstove, već su joj prišli trezveno i ozbiljno, na temelju znanstvenih istraživanja, poput onoga što ga je na Sveučilištu Wisconsin proveo profesor Dominique Brossard, dokazavši kako necivilizirani komentari ispod objavljenog članka usmjeravaju diskusiju i mijenjaju njegovu recepciju kod čitatelja, pa u paradoksalnom obratu na koncu efikasnije oblikuju javno mnijenje nego sam članak …
I konačno, činim to iz poštovanja prema autorima i vernim čitaocima Suština Pasijansa, stecišta onih koji umeju da čitaju između redova.
P.S. I hajde da malo relaksiramo stvar, humora nikada dovoljno. Dakle, ako vas interesuje koju od navedenih uvreda smatram za najgoru, onda… vas sram bilo što ne čitate moje tekstove kako valja. Pošto ste se postideli, evo top liste:
Na mestu broj pet nalazi se padobranac u ljubavnom trileru “voleo bih da te negde slucajno upoznam”, obradi klasičnog JNA hita “Naći ću te u civilstvu”.
Četvrto mesto zauzima Sasa Jovanovic u haremskom hiperrealističnom megahitu “bezmudi debil”, obradi Rambovog “Šakom u glavu”.
Treće mesto već dvadeset godina čvrsto drži hah u akcionoj avanturi “kome se ne svidja nek ide negde drugde gde tece med i mleko”, obradi Ćosićevog klasika “Svi Srbi pod jednu šljivu”.
Na odličnom drugom mestu je Filip Marinkovic i neodoljivi obrazovni dokumentarac “Izrazavam zelju da te Vojna policija pokupi zbog neodazivanja pozivu i da te malo nauce pameti”, rimejk blokbastera “Plašenje mečke rešetom”.
I konačno, na apsolutno prvom mestu je suvereni vladar, Pera Kojot Super Genije u vanvremenskoj SF akciji “kad si pokusao da upises teologiju”, obradi vinogradarske himne “Kad na vrbi rodi grožđe”.