Slučajni pogled, pravi trenutak, luda ideja i deset minuta na pretek. Rezultat: mrtva priroda.
Kod Cicike nema šale: kitnikez se sada proizvodi u epskim količinama. Ishod je, uglavnom, lirski, mada opipljiv po svim načelima dijalektičkog materijaliz… A šta ja tu pričam koješta: osim kitnikeza, dobili smo i tri dunjca (“muške dunje”). I baš mi beše naspelo da uhvatim jedan određeni ugao ta tri ploda i imao sam ideju kako ću da ih obradim. Malo mistike: mora da ispadne kao crtež olovkom.
E, da… Grubi raster: maniristički potez prikrivanja nesavršenog fokusa. Ulivanje boje: izlet postmodernističkog, da prostite, paroksizma. I konačno: neravna, nonšalantno izdrljana ivica slike koja služi da se mudroseri drže za bradu dok zamišljeno fantaziraju o nečemu što nema veze sa predmetom posmatranja. Verujem da bi dobro uvežbani kritičar već mogao da pronađe 350-400 reči koje ne znače ama baš ništa, da bi nekim ključnim glagolom u poslednjoj rečenici mogao da poentira i konačno se opredeli za to da li mu se ovo dopada ili ne. Pritom će skoro svaki labilni posmatrač (pogotovo ako je među gorepomenutim češačima podbratka) već pronaći odgovarajući “hmmm…” i time pokazati duboko razumevanje za sve ono što je na ovoj slici prepoznato, a čega na njoj nema.
Eto, a bila je to tek mala stilska vežba koja apsolutno nema nameru da zadovolji išta osim jesenje tradicije slikanja neke mrtve prirode u mom domu. A onaj kitnikez, pitate? Stvaran da stvarniji ne može da bude. Zna Cicika pos’o.
Aj razlaz: kasno je za popravke.