[pisano one ledene subote, prim.Grba]
Kada sam, jutros, pomolio nos iz kreveta, nije mi se ustajalo. A kamoli pisalo. Valjda Pera Ložač, onaj koji drži ključeve centralnog grejanja u jednom gradu, nije došao na posao. A i što bi: subota je, neradni dan za sve one koji zarađuju novce u javnim službama, a zakon ili nešto drugo što se oslanja na njega jasno kaže da nema grejanja dok ne počne grejna sezona. E, sad, da li je napolju ili u kući temperatura u minusu, nije bitno. Važan je DATUM.
Neko ko je projektovao prostor u kome živim je ostavio rupu u zidu u koju bi trebalo da se utakne sulundar. Nevolja je što se ta rupa nalazi u mojoj kuhinji!? I što se tu nalazi frižider, jedina stvar koja u taj ćošak može da stane i kome je tu, po nekim pravilima arhitekture, mesto. Tako da imam dilemu da li da izbacim frižider napolje, kroz prozor, unesem neku pećku i veselo zagrejem kuhinju. Makar će u njoj biti toplo, ostatak stana je, ionako, odvojen zidom… I tako mogu još dugo.
Sve vam je jasno? Meni nije, što bi rekli KUD Idijoti: Glupost je neuništiva…
A kako nemam izbora, jer smrznuta deca neće duže da mi traju, ostaje mi samo da se svi zagrejemo muzikom.
Iako jedan od ključnih likova na underground muzičkoj sceni New Yorka, Jerry Harrison nikada nije bio prepoznat kao važan igrač u istoriji rocka. Ili barem onog dela koji se svrstava u punk /new wave. Njegov rad u grupi The Modern Lovers je potpuno zaboravljen, a prelazak u Talking Heads, u vreme kada su oni imali samo jedan singl iza sebe, učinio se korakom napred. I jeste bio bio korak napred, samo što je fokus javnosti bio uperen na harizmatičnog Davida Byrnea. A Harrison je odrađivao glavni posao, barem uživo, držeći iz pozadine kompletan zvuk benda. Tek na koncertu sam shvatio koliko je dobar kao klavijaturista i gitarista, jer kojeg god instrumenta da se prihvatio, svirka je bila besprekorna. O njegovom muzičkom uticaju na profilisanje Talking Headsa možemo samo da naslućujemo, a sudeći po ovoj pesmi, on je bio taj koji je doveo funk na Remain in Light (1980). Za taj potez sam mu zahvalan do kraja života!
Njegovi solo albumi iz tog perioda, The Red and The Black (1981) i Casual Gods (1987) su izvanredni, a ekipa koja sarađuje na njima veoma respektabilna: Bernie Worrell, Nona Hendryx, Adrian Belew… što dovoljno govori o njegovom statusu među kolegama.
Po prestanku rada Headsa, ponovo se povukao u senku i počeo da se bavi producentskim poslom. Valjda to tako, s godinama, ide. Tražiš neko mirno mesto na kome možeš posao da obavljaš “malim prstom”, sa poprilično uglednom i uspešnom klijentelom.
Proverite šta je slušao Dino Dvornik kada je pravio svoje pesme. 
Jesmo li se, u međuvremenu, zagrejali? Nismo!? 
U tom slučaju, Rev It Up, again and again. 