On je lud. Potpuno lud.

I zbog toga ga mnogo volimo.

Večeras Nigel Kennedy svira na Kolarcu. Neću biti tamo i zbog toga mi je veoma žao. Poštovanje koje imam prema tom čoveku je veliko.

Hajde makar da zakuvamo malo, mada će on večeras svirati dela J.S. Baha i Fatsa Wallera.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Nije Kennedy džabe miljenik publike u Srbiji. On zadivljuje svojom iskrenošću, a ne samo virtuoznošću i temperamentom koji je nemerljiv u današnjim okvirima scenske tzv. “ozbiljne” muzike (sranje: muzika se deli na dobru i lošu i tu svakoj podeli treba da dođe kraj – ovaj čovek je hodajući dokaz za tu činjenicu). Pamtimo da je bio prvi strani umetnik koji je pohitao da održi koncert u Beogradu nakon bombardovanja 1999. godine. Posle, beše li, trećeg bisa na kraju koncerta koji je ponovo održao u Sava centru pre neku godinu, obratio se publici rečima koje su zvučale, otprilike, ovako: “Ej, lepo mi je sa vama, ali o’ladite malo, čeka me društvo u Skadarliji”.

Da li ste znali da je Nigel Kennedy omiljeni muzičar Petea Townshenda? I nije to samo tako, deklarativno, nego i… Ama, slušaj, jebote!

A da li ste znali da Nigel Kennedy već neko vreme živi u Krakovu? I ne samo to, nego je našao neke lokalne likove kako sviraju klezmer muziku u jazz klubu u komšiluku. Zamolio ih je da im se pridruži ponekad… To se završilo tako što Kennedy i grupa Kroke snimaju zajedno i idu po jazz festivalima gde god ih pozovu.

U jednom intervjuu, Kennedy je ispričao kako to izgleda kad se sprema veliki koncert, što se obično dešava jednom u dve godine. Šest meseci karantina, deset do četrnaest sati sviranja na dan. A onda, nekoliko dana pred koncert, prestaje da svira repertoar koji je spremio. “Tada prelazim na sviranje samo kadenci i standardnih vežbi, da prsti ostanu u formi, a mnogo slušam muziku koja takođe nije u repertoaru koncerta.” Na pitanje koja je to muzika, on nonšalantno odgovara: “Ah, uobičajeno: Bah, Hendrix, Vivaldi.”

A da li ste znali da Nigel Kennedy nema računar? Mobilni telefon je imao, ali ga je skršio.

Poslednji empirijski dokaz Kennedyjeve genijalnosti koji danas izlažem pred vama: puritanci ga mrze. Radna verzija glasi da njegovo nekonvencionalno ponašanje šteti njegovoj umetnosti, da služi dva gospodara i da gubi tlo pod nogama zbog izleta u tzv. neakademske forme. Sva je istina da oni ne razumeju to što Kennedy radi i da ih je strah od njegove moći tumačenja svake muzike. Plaše se činjenice da njegovi koncerti klasične violinske literature u Metropolitenu završavaju ovacijama koje traju pola sata, nakon čega on mrtav ‘ladan ponudi publici još malo – muzike Jimija Hendrixa, ovog puta eksplicitno, a ne kao improvizaciju usred Betovenovog violinskog koncerta, čemu je takođe sklon.

Uostalom, slušaj:

Šta tu ima više da se priča? Svaki vizionar je ludak dok se njegova genijalnost ne potvrdi. A posle toga, svi ga svojataju. Što se nas tiče, jednako smo ludi kao i on, ama po definiciji. Zato ga toliko volimo i zato on toliko voli nas. Čist rock’n’roll.