Ovo je jedna od numera o kojoj bih mogao da ispričam barem nekoliko interesantnih priča. Stoga mi je teško da se odlučim koja da bude današnja. A da ne bih mnogo razmišljao, što će me samo još više upetljati, da odmah raspalim.
Sujeta je čudna stvar, na nju niko nije imun, a svirači koji imaju formalno muzičko obrazovanje, po pravilu, ne uspeju da joj se odupru. Da celi svet vidi njihovo umeće i uzore! Rezultati su mahom traljavi i kreću se od lošeg do prosečnog.
Mislim, svira orkestar grandiozno, pa malo bend mlati, a ono što je zamišljeno kao grandiozno delo ispadne, kao što mi obično kažemo: “stoji mu k’o piletu sise”. 
Ali kada spojimo vrhunsko sviračko umeće, mladalačku poletnost i nesputanu imaginaciju, dobijemo vrhunsko umetničko delo koje teško da ima premca.
Branderburger je muzičko čudo. Numera je zabeležena kao treći stav istoimene svite na albumu Ars Longa Vita Brevis (1968) engleskog benda The Nice. Na stranu što je tim albumom Keith Emerson ušao na velika vrata u muzički biznis i postao velika svetska zvezda na klavijaturama. Ova pesma je potvrda da orkestrirana grandioznost i rok muzika mogu da se organski prožmu u sasvim novi kvalitet. Zasluge svakako pripadaju i neverovatnoj ritam sekciji: za jazzy bubnjanje je odgovoran Brian Davison, a staccato bas svira Lee Jackson.
A ako stavimo sve ovo u kontekst vremena kada je snimljeno, a to je kraj 1967. godine, prisetimo se ko je i šta sve svirao na svetskoj muzičkoj sceni, kao i to da su The Nice u to vreme bili klinci koji su jedva prebacili dvadesetu, moja fascinacija je još veća.
O originalnom autoru ove kompozicije razgovaraćemo drugom prilikom. Ovo je, inače, prvi stav Trećeg brandenburškog koncerta velikog Johanna Sebastiana Bacha. 
Veliki kompozitori nisu imuni na reciklažu, pa tako ni ovaj, po meni najveći svih vremena. Ako ste dokoni, a i ako niste, poslušajte kantatu Volim Svemogućeg svim svojim bićem (evo, ovde). Trebalo je nahraniti brojnu decu, a Bah ih je imao podosta. Onda se nema baš velikog izbora. 
Komentari su onemogućeni.