Изгледало је да су чудо од једног хита. И стварно, после “Саосећања” (а не оно како су преводили) они су, некако, нестали.
Међутим… неколико година касније, падне ми шака њихов други албум. И испостави се да сам био у праву, али не и при парама. Провео је довољно дана на мом грамофону да га научим напамет, а опет недовољно да скупим паре и да га купим од тог типа, купио га је неко други.
Ретка птица je један замало велик бенд, што се види по том другом албуму. Име бенда није случајно, знали су да су ретка зверка, и врло свесно кренули својим путем. Промашај се види касније, кад одустану од своје велике идеје и почну да раде исто што и сви други.
А шта су то велико радили?
Били су рокери без гитара. Бубањ, бас, клавијатуре, глас. Нема више. Оно, јес, и ЕЛП су били без гитаре, али тамо је г. Лејк свирао бас као да је гитара, а повремено се дохватао и неких комада са шест жица. Птичари су имали две клавијатуре у предњој линији. Један жесток хемонд, са све леслијем, и ел клавир (ака шпански клавир, јер има то ел). Арсенал звукова који извлаче из тих скаламерија уопште не заостаје за гитарским, а користе их исто као и сви ваљани рокери – да кажу шта су хтели, да имају свој звук.
Басиста пева, и ко би рекао да из тог жгољавка излази такав глас. Истина, на неким местима се упадљиво напиње, баш као да пати од жестоког затвора. Но, све скупа, звук је феноменалан, и драстично другачији од свега што се тада дало чути. Не да се не примећује да фали гитара, него… лепо се чује да би ту гитара само сметала.
А онда су почели да лутају, као и сви бендови који су дошли у шоу бизнис, испуцали своју муницију на прва два албума и онда приметили да се нису обогатили. Увели су гитару, и већ негде од трећег албума звуче отприлике као још педесетак других тадашњих. А штета.
Komentari su onemogućeni.