Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
A dan je tako lijepo počeo… Volim da se prisetim starih, dobrih Parafa, naročito kada je dan loš, kao ovaj današnji. Uspavao sam se, boli me grlo, sinusi su proradili, neću na posao… Umesto jutanje Nesice, pijem neke “konjske” tablete u koje je zapakovan antibiotik. Valjda će malo da popusti, mislim…
E, neće! Zove me posao u nekoliko navrata, psujem u sebi smotance & neznalice i nervozan sam k’o pas, samo što ne ujedam…
Bilo je tvrdo, naporno i nadasve monotono. Toliko da je sama monotonija izazvala dodatni umor i počeo sam da grešim. Zatražio sam milost, milost su mi i dali, a sad – šta mi drugo ostaje nego da uživam u plodovima te milosti.
Teško je da se objasni kako to izgleda kad si u Danu mrmota. Ili da se poslužim demagogijom: ako niste osetili, nadam se da nikad ni nećete, a ako jeste, ne treba vam objašnjavati. Meni je u Danu mrmota bilo svejedno, jer posao je na kraju urađen, kao što uvek bude, a o Suštini pasijansa su se brinuli dobri ljudi koje sam pozvao na paljbu.
Prosta zamisao, dobra izvedba, krajnje moguć rezultat: sastavi dvoje stranaca u bazenu sa loptama i daj im šlagvort. To je sve.
Kao da treba više od ovog.
Kada ste poslednji put stekli prijatelja?