Mi, Homo Sapiensi, izgradili smo civilizaciju na temeljima samokorektivnog logičkog sistema nazvanog naučni metod i njegovog izvršnog otelotvorenja – nauke. Popularizacija nauke je zarazila znanjem kompletno čovečanstvo, oslobađajući time pojedinca nepotrebnih strahova i fatamorgana. No, to nije ni približno do kraja završen proces.
Paralelno sa naukom živi pseudonaučni svet, koji nauku fingira, dok se hrani njenim rečnikom i delovima njenih saznanja. U tom svetu postoje vanzemaljci koji su nekada bilo kod nas ili još uvek posećuju Zemlju, homeopatske ili kvantne medicine rešavaju sve probleme, piramide emituju (delom pozitivnu) energiju, regresivna hipnoza otkriva naše prethodne živote, a Zemlja je šuplja. Uopšte govoreći, to je nesalomljivi svet teorija zavere.
Teorije zavere imaju jednu suštinsku i paradoksalnu manu: sve redom su tačne. To su logički sistemi kojima se nema šta prigovoriti, izuzev jedne, ključne stvari: sve teorije zavere obavezno i svuda vode u beznađe. U svetu teorija zavere vlada ovaj ili onaj novi svetski poredak, koji nas kontroliše i oduzima slobodu mišljenja ili delovanja. Upravo tu leži poenta: nemamo mišljenje jer nam je oduzeto, pa idemo po mišljenje kod onih koji se „bore“ da nam ga vrate, upravo ga time od nas oduzimajući.
I tako se pomalja pitanje: kome treba verovati, zvaničnoj nauci ili alternativnim teorijama? Tačan odgovor je očigledan: ni jednom ni drugom. A takav odgovor je tačan zapravo stoga što je pitanje pogrešno, pošto od odgovarača očekuje veru. Verovati implicira bezuslovno, domanovićevsko praćenje vođe, što je pogrešno bez obzira da li je vođa slep ili ne, da li je cilj Eden ili provalija.
Bolje pitanje glasi: u šta treba imati poverenje, u zvaničnu nauku ili kvazi-teorije? Na ovo pitanje nije lako dati odgovor. Raznovrsnost života je ogromna, a mogućnosti događanja tokom njega upravo su beskonačne. Kora ljudskog mozga, tanak sloj zdravog razuma koji svako od nas ima i koji nas čuva od automatizovanog reagovanja krda, evoluciono je sasvim nova stvar. Naučna dostignuća imaju svoja ograničenja. Moglo bi se ovde dati mnogo relativno benignih primera, od samozapaljivih automobila do kuća izgrađenih od drveta i bez temelja, a ja ću ipak dati najbolniji. Medicina, nauka zbog čijih neuspeha najviše patimo, postigla je mnogo, no u tom procesu jeste bilo žrtava. 
Recimo, savremena medicina nudi način da se nesumnjivo ustanove genetski poremećaji trudničkog ploda, invazivnim vađenjem plodove vode, što se stručno naziva amniocinteza. U vreme kada je mojoj supruzi rađena ta procedura, procenat spontanog pobačaja bio je 1%, jedan od stotinu izbezumljenih Homo Sapiensa je izgubio dete zbog nauke. Sada je, koliko znam, poboljšanjem procedure taj procenat spušten na 0,1%, dakle trenutno jedan od hiljadu izbezumljenih Homo Sapiensa gubi dete zbog nauke. Finesa je u tome što je amniocinteza, po protokolima Svetske zdravstvene organizacije kojih se naše bolnice pridržavaju, obavezna kod trudnica posle određenih godina starosti. Alternativa je ne proveravati ništa, čekati da se dete rodi, pa šta bude. A u slučaju (sada takoreći redovnih) trudnoća starijih žena, to znači ozbiljnu mogućnost rođenja deteta sa ozbiljnim genetskim poremećajima. Čovek sa Daunovim sindromom ima slabe šanse. To je mučenički život kome nekakav smisao mogu da daju jedino… naučna dostignuća. Ali, bez obzira, ostaje surova, nesporna činjenica: da, i nauka ponekad ubija.
Jasno je iz svega rečenog da postoji treće, ovog puta konačno i pravilno pitanje: u šta treba imati poverenje, u naučni metod ili u teorije zavere? To je pravo pitanje jer ne poziva na određenje prema trenutnom otelotvorenju logičkih sistema, već samo prema tim logičkim sistemima. Potpuno je očigledno da je ovo pitanje u punoj meri retoričko. Upravo je naučni metod sistem koji omogućava postojanje procedure amniocinteze, koji tokom vremena čini da dođe do smanjenja mogućnosti spontanog pobačaja kod te procedure i koji omogućava kvalitetniji život čak i onima koji su odbili da se podvrgnu takvoj proceduri. Način realizacije (procedure) može biti sporan, ali način kojim se realizacija poboljšava (i uopšte postoji) jeste potpuno nesumnjiv.
No, ako je treće pitanje retoričko, zašto postoje teorije zavere? Čemu religije, homeopatske medicine, šuplje Zemlje i slične budalaštine? Na žalost, motiv je prozaičan, finansijski. Sve te stvari koje ne postoje, ipak postoje zato što postoji dovoljna količina lukavih i beskrupuloznih bitangi koje uspevaju da se okoriste ljudskim slabostima: nesrećom, lakovernošću ili prostom glupošću. Milion primera ima, čitava je knjiga, u svakom pogledu sjajna, o tome napisana. Ali ne vredi, novi se prevaranti stalno pojavljuju i uspevaju da otmu još jedan dinar.
Nota bene. Spomenuo sam religije, pa da osvetlim jedan od pojmova koji one besomučno izrabljuju u prozaičnoj poteri za nezasluženim novcima. Tradicija je, kako ponekad pišu verni, jako bitna. Kažu da zaboraviti pretke, odroditi se od tradicije, znači biti potok bez izvora, stablo bez korena. Ali osnovni problem sa tradicijom, tim sećanjem na pretke pretočenim u automatizovane životne postupke i mišljenja, jeste zahtev da sami odlučimo kojih ćemo se predaka sećati. Tradicija je naša odluka, naš nadmen, gord (da, bezobrazno koristim 
ovu reč jer je gordost jedan od hrišćanskih smrtnih grehova) odabir jednog istorijskog trenutka iz koga preuzimamo mišljenje i postupanje koje potom mi proglašavamo zapisanim u kamenu, nepromenljivim i jedinim ispravnim. Naša država je (na žalost) hrišćanska, a ne mnogobožačka ili ateistička. Porez plaćamo svojoj državi, ne šaljemo Turskoj desetak ili danak u krvi. Imamo predsednika, a ne kralja ili sultana. Ubice šaljemo u zatvor, a ne odsecamo im udove i ne svetimo se njihovoj deci. Svaka pojedinačna stvar od nabrojanih koje sada nemamo je u našoj istoriji postojala mnogo duže od one koju sada tradicionalno imamo. A upravo je prekidanje naših predaka sa nekadašnjim tradicijama (jer su i naši preci imali pretke) dovelo do tradicije naših predaka koju tako čuvamo i negujemo. Zato bi jedina tradicija koja ima smisla morala da bude prekidanje sa tradicijama, jer je upravo to prekidanje jedina sigurna stvar koju su naši preci ikada radili. Zapamtimo: Slepim poštovanjem tradicije zaboravljamo sopstvene pretke.
Jedan od novijih i dosadnijih primera alternativnog dovitljivca je fenomen bosanskih piramida. Šarlatan se u ovom slučaju zove “dr” Semir Osmanagić. Formalne, iz naučnog metoda proistekle razloge za proglašavanje bosanskih piramida prevarom, možete naći na Wikipedijinoj stranici. No, zanimljivo je pokazati na nekoliko primera kako je, korišćenjem zdravog razuma, moguće razotkriti prevaru i bez potrage za strogo naučnim mišljenjem o alternativnoj temi.
Na prezentaciji ćete, naravno i pre svega, pogledati šta su to bosanske piramide. Videćete da ih ima nekoliko, od kojih je prva Piramida Sunca. O njoj se govori na sledeći način:
Prema mjerenjima Geodetskog zavoda BiH (2006.) orijentacija sjeverne strane prema kosmičkom sjeveru ima minimalno odstupanje od manje od jednog stepena.
Lampica se momentalno pali na spominjanje kosmičkog severa. Ne mora čovek biti previše obrazovan da bi znao kako kosmos nema magnetske polove. Jasno je da se ovde kosmos spominje isključivo da bi takozvana piramida dobila da grandioznosti. Teške reči, jedna od njih je kosmos, uopšte su stalno mesto svih alternativnih “teorija”.
Zatim čoveka prirodno zainteresuje kako je došlo do otkrića piramida. Priloženi link vodi ka tekstu koji između ostalog kaže:
Pogled mi se zaustavio preko puta na brdu Plješevica. Znatno niže brdo od Visočice, potpuno obraslo šumom, ima tri strane kao pravilne plohe podjednake površine. Slika mi je prepoznatljiva iz mojih posjeta nizu arheoloških lokacija Srednje i Južne Amerike. Piramide dolaze u parovima, jedna veća, jedna manja. Piramida Sunca i piramida Mjeseca. Huaca del Sol i Huaca de la Luna…
Ove dvije piramide formiraju ulaznu kapiju u plodnu Visočku dolinu. Svaki bi dolazak sa sjevera ili juga u ove krajeve prolazio između ove dvije piramide. Razmišljam na glas “… ovdje je piramida Mjeseca ispod nas, a mi smo trenutno na vrhu piramide Sunca …”. Bojan afirmativno klima glavom. Na tren sam prekinuo prof. Hodovića. On nastavlja sa događajima iz doba nastanka bosanske države.
Ove dvije piramide formiraju ulaznu kapiju u plodnu Visočku dolinu. Svaki bi dolazak sa sjevera ili juga u ove krajeve prolazio između ove dvije piramide. Razmišljam naglas “… ovdje je piramida Mjeseca ispod nas, a mi smo trenutno na vrhu piramide Sunca …”. Bojan afirmativno klima glavom. Na tren sam prekinuo prof. Hodovića. On nastavlja sa događajima iz doba nastanka bosanske države.
Ne, ponavljanje pasusa nije greška, odnosno nije moja greška. Tako stoji na prezentaciji. I to je druga karakteristična stvar: po pravilu, prezentacije alternativnih “teorija” pate od glupih grešaka (koje sledbenici nazivaju nebitnim). Takve prezentacije su najčešće nepismene, često je veliko šarenilo boja, koriste se ogromna slova – kao da je tvrdnja istinitija ako se većim slovima napiše.
No, čak i ako zanemarimo tehničku grešku, u navedenom tekstu postoji ozbiljna logička greška u sprovođenju naučnog metoda. U epskoj slici, dok arheolog zaneseno priča o bosanskim kraljevima, prevarant Osmanagić prvi put stoji na vrhu brda, gleda krajolik, i zatim iznosi konačan, ničim stvarnim do sopstvenom fantazijom izazvan zaključak. Ovaj opis je zaista odličan, i ukazuje kako se usmerava čitalac: tu je i nauka i alternativno otkrovenje i treća, neutralna strana. Zainteresovanog čitaoca obara sa nogu upravo Bojan koji afirmativno klima glavom nad otkrovenjem, iako bi on to mogao da radi i zbog nauke. Ali ne, knjiga u kojoj sve ovo piše se zove Bosanska piramida Sunca, i Bojan naravno pada u nesvest zbog barabskog štosa, nikako zbog interesantne istorije Bosne. Zaključak je tako donet u prisustvu svedoka, i sada ga samo treba dokazati. Kako je dokazan, objašnjava Wikipedia.
Konačno, svaka dobra alternativna “teorija” mora da vodi ka drugim alternativnim “teorijama”. Na taj način se stvara živo blato iz kojeg posetilac nikako ne može da se izvuče. Koliko god da se pročita, uvek ima još. Tome posebno pomaže Googleovo usmereno reklamiranje: posle par poseta stranicama alternativne stvarnosti, sve ostale će vam kompjuter samostalno ponuditi, ne morate ni da se trudite da ih nađete. Na ovom polju Osmanagićeva prezentacija blista punim sjajem: već na naslovnoj strani imamo link ka Knjizi čuda 2 ili Čudnoj knjizi (što implicira nesrećnu činjenicu da postoji još toga), koji ovde ne dajem, jer je fotografija Hitlera kako se gleda u oči sa vanzemaljcem ipak previše.
Nota bene. Direktan povod za ovaj tekst upravo je jedan od takvih pobočnih linkova na koji sam slučajno natrčao. Drž’te se za stolicu: tabloid Daily Mirror, britanski stariji brat kompletnog našeg dnevnog štamparijskog đubreta, je objavio tekst koji dokazuje da bol u leđima ukazuje kako Homo Sapiens nije rezultat evolutivnih procesa na Zemlji, već posledica ukrštanja neandertalaca i bića sa Alfe Kentauri. Jasno vam je zašto ne dajem link ka toj uberbudalaštini.
Čemu sve ovo, pitate se? Isključivo zbog pecanja naivčina-donatora. Osmanagić živi u Houstonu, dakle iskusno dovoljno daleko, pa je zato tu zgodno dugme Donacije. Koliko je do sada opljačkao ne želim da znam, a nadam se mnogo manje nego što podozrevam.
Zaključak iz svega ovoga očigledan je, prozaičan i jedini moguć: Mislite svojom glavom! Ako imate višak novca, ne dajte ga šarlatanima! Donirajte ga Institutu za majku i dete!