Dečački san

Kao i svaki klinac, palio sam se na automobile. Bilo je to nešto poprilično nedostižno za mene u vreme kada su ulice u mom rodnom gradu bile, uglavnom, bez asfalta. Moji rođeni klinci mi ne veruju dok pričam o tom vremenu, a onih koji ga se sećaju je sve manje. 🙁

Članci o modernim automobilima bili su retki, radničkoj klasi je bio dovoljan i Fića, a omladina nije smela da se zavodi pogubnim uticajima trulog Zapada. Slovenci su, valjda zato što su bili najbliže tom Zapadu, pokrenuli prvi časopis koji se bavio automobilima. A mi smo, kao i sva deca, danima zevali u slike nedostižnih automobila i snevali da ćemo, jednoga dana kada porastemo, kupiti i voziti – Fiću.

Kao i obično, ja se uvek zalepim za nešto što većina ljudi i ne primeti…

… a to je rečenica test vozača, parafraziram: “Dok su mi tehničari montirali gume za kišu, rekli su mi da zbog lošeg vremena neću moći da vozim preko 200 na sat.” Ej, 200 na sat po kiši, svemir se okretao oko mene, nisam znao gde sam. A i auto je bio lep k’o lutka, iako za tu marku nikada do tada nisam čuo – Jensen FF. Danima sam zevao u tu sliku, zalepljenu na vrata moje sobe, sve dok nije potpuno izbledela, pa je Keva degažirala u kantu za đubre. I potpuno zaboravio na ta kola.

A onda sam video današnji klip, a u njemu Robika vozi baš tog, MOG Jensena! 🙂 Uhvatio sam sebe kako neprestano pevušim tu zaraznu melodiju. “Road to Mandelay” vrteo sam danima. Pa sam nabavio album Sing When You’re Winning (2000) i shvatio da Robika zna da naprvi savršene pop pesme, poput ove. I da je Veliki Majstor pozornice.

Od kada su mi lopovi maznuli Manzaneru, ponovo sanjam kola, kao klinac. Najčešće Fiću. 🙂