Pesme su kao i žene: kada god ti zatrebaju, ne možeš da ih nahvataš. 
Sa današnjom sam se spetljao odavno, pre više decenija, pronašao je na Cevki, naoštrio tastaturu, najavio je Šefu, i kada sam hteo, pre nekoliko meseci, da napišem nešto o njoj, odjednom je nestala. Da li je bio u pitanju copyleft ili copyright, ne znam ni sam. 
Sa njima se, ionako, nikada ne zna. 
A onda se, iznenada, kako to obično biva, pojavila u još lepšem izdanju. 
Rekoh sebi: sad ili nikad! Pre no što, ponovo, otperja bez traga. 
Little Criminals (1977) je moj omiljeni album Randyja Newmana. Valjda zato što sam ga nekada non-stop slušao i prvi njegov koji sam imao. Da ne lažem, čuo sam ga po prvi put kod Čika Žike i odmah mi se dopao jer se razlikovao od svega ostalog što sam u to vreme slušao. Sve je bilo uvrnuto, a Žikica mi je ozbiljno rekao:
– Sine, obrati pažnju na tekstove! 
I obratio sam pažnju, a bivao sam sve sluđeniji. Da l’ zbog skandala sa Short People u engleskim novinama ili pesma čudnih naslova i sadržaja poput Sigmund Freud’s Impersonation of Albert Einstein in America, Texas Girl at the Funeral of Her Father, In Germany Before the War… Trebalo je vremena da se uhvati sav taj cinizam & poigravanje koje je Newman sipao iz rukava. Nedostajalo mi je znanja iz mnogih disciplina da bih sve razumeo. Mlad, zelen, dva’jest godina, laje na zvezde… 
Krenuo sam od lakših pesama, zajebancije. Sam Newman opisuje “Rider in the Rain” kao “pesmu o meni kao kauboju, što je glupo i smešno. Ali na njoj sviraju Eaglesi, to je ono zbog čega je dobra.” 
Da budemo precizni, članovi Eaglesa Glen Frey i Don Henley pevaju prateće vokale u društvu J. D. Southera, koji je tek posebna priča. 
Da ne dužim, pored Newmana u današnjem klipu se pojavljuju Linda Ronstadt i gitarista Ry Cooder, čovek iz senke bez koga današnja muzika ne bi bila to što jeste. 
Zamišljam da ulazim u neko naše kafanče, a ova trojka me spremno čeka, da zapeva… 
Eh, sanak pusti! 