Ne mogu da odolim, mada bi trebalo da se bavim nečim drugim. Fotografija je droga, ljudi moji, kad se jednom navučeš, nema skidanja…
Uglavnom, dan je bio šaren, stotinu zaostalih poslova (mrzim to), ali jednog trenutka sam uočio neobičnu zlaćanost neba. Znao sam dobro: nemam vremena čak ni da istrčim na ulicu. Srećom, Duga Cev je već bila namontirana: na licu mesta sam bio petnaestak sekundi kasnije.
Ovo je ugao koji je samo petnaestak stepeni levo od direktnog sunca, a na Dugoj Cevi nemam polarizacioni filter, pa sam bio načisto sa velikom verovatnoćom distrozije svetla. No, ako sam i krpio krajeve (samo vinjetiranjem), nisam izgubio na “boji vazduha” (ne znam kako bih drugačije opisao tu osobiniu svetla u jesenji zlatni sat), a to je bila poenta ove slike.
Kompozicija je prosta i došla mi je na zicer tek kad sam angažovao Dugu Cev. Kompresija perspektive, školski primer. Da se razumemo: dominantna bandera zaista ima problema sa poimanjem uspravnog, a sve mi se nešto čini da je takav slučaj i sa tim rešetkastim stubom iza nje.
Uočite još jednu karakteristiku teleobjektiva: njime se može eliminisati sadržaj u prvom planu. Fleke koje vidite u sredini i na desnoj strani su grane drveta koje su se nalazile na nekih pet-šest metara od mene. Na žalost, nisam mogao da ih izbegnem: leva ruka mi se već nalazila na kosini krova. 
Вертикалне бандере, у ствари, не постоје. Има неких начина да се постигне илузија.