Otvoreno pismo Willardu Carrollu Smithu Jr.

Vile. Brate. Srbine… Znam da te ovo moje sitno slovo zatiče u nezgodnom trenutku. Teška su ovo vremena za tebe, sa sve pričama o razvodu i takoto, hanuma laprda u javnosti kako se borila sa zavisnostima i takoto, te znam da ti samo još moja reč fali na sve to. No, ne možem oćutati. Molim te, ko najrođenijeg, nemoj više da se baviš adaptacijama SF klasika.

Ovo o’zgo su klasične greške koje prave filmadžije, nije im zameriti, kontinuitet scene je zeznuta stvar, dešava se i majstorima. Mislio sam prevashodno na sam način kako su adaptirana vrhuska dela SF književnosti.

Prvo, ovaj tvoj “I, Robot“. Kada guglam taj naslov, prvo se pojavljuje tvoj tupavi film. Alobre, reč je o jednom od najznačajnijih dela ne samo naučne fantastike, nego književnosti uopšte. Čovek, koji je srećom kremiran pa posle tvog filma nije uključio centrifugu u grobu, napravio je kompletan univerzum, bazirajući se samo na tri pravila:

1. Robot ne sme naškoditi čoveku ili svojom pasivnošću dopustiti da se čoveku naškodi.
2. Robot mora slušati ljudske naredbe, osim kad su one u suprotnosti s prvim zakonom.
3. Robot treba da štiti svoj integritet, osim kad je to u suprotnosti s prvim ili drugim zakonom.

Iz pomenuta “Tri zakona robotike” izvedeno je devet predivnih priča koje, pre svega, pokazuju kakvi smo mi ljudi. Roboti su tu samo povezujuća nit, metafore za neke od naših osobina.

A šta si ti uradio? Trčiš, skačeš, pucaš! Mila majko…

Mislio sam da si dovoljno štete napravio… A onda si se pojavio s “I am Legend“. Naravno, Google opet favorizuje tvoju budalaštinu naspram fantastičnog romana koji je uzet kao osnova. Richard Matheson, bog da mu dušu prosti, nije imao tu sreću da premine na vreme kao Asimov, pa da ne gleda šta si mu uradio s pričom. Da, zaplet jeste taj da su čovečanstvom zavladali vampiri. No, za razliku od tvoje sprdnje, oni nisu bezumna bića. Stvorili su svoju civilizaciju, umetnost, kulturu. Žive lepo noćom, i jedino što im smeta je jedini preostali čovek na planeti koji im preko dana mrsi konce. Glavna priča u knjizi je kako mu, kada padne mrak, opsedaju kuću (obloženu krstačama i lukom belim) i ubeđuju ga pritom da se preda i prepusti… Njega koleba činjenica da, kada manjina postane većina, a većina manjina, da li još uvek ima prava da sebe naziva normalnim (takođe moja dilema u današnjem svetu narodnjaka, starleta, “Farme” i priključenija). I zato on za sebe kaže “ja sam legenda”, pošto mame vampirice, kada ujutru uspavljuju svoje vampirčiće, pričaju priču o tome kako postoji neko biće, koje u potpunosti liči na njih ali, zamislite, ide po ubitačnom sunčevom svetlu i ubija ih.

I šta si ti ukapirao od svega toga? Aha, dnevno svetlo i rokam vampire, noćom se sklanjam. Trčiš, skačeš, pucaš. Mila majko… Trebalo je da baciš pogled kako je majstor Charlton Heston to odradio skoro četrdeset godina ranije u “The Omega Man” – pritom je baja mnogo zajebaniji lik od tebe, pošto se ložio na oružje i van velikog ekrana.

Vile. Brate. Srbine… Ne prifaćaj se više ozbiljnih SF dela, od srca te zamoljevam. Ne ruši nam dečačke snove. Drži se onih tvojih proverenih zajebancija sa ljudima u crno obučenim, praznicima s vatrometom i postapokaliptičnom matičnom nam planetom. Tamo je potpuno opravdano da trčiš, skačeš, pucaš. I smiri hanumu, leba ti, ne treba ti to pod stare dane…