Sećate li se priče “Bosonogi i nebo”? E, uhvatili su me baš kad je trebalo da objavim prilog, valjda je samo još jedna krivina falila da stignem do cilja… I zato će jesenja sinkopa izazvana Danom mrmota biti iz tri dela, a ne dva. Kako god, ovo je taj drugi deo. I gledam u fotke spremljene pre deset dana, suncetižareno, i shvatam da su samo prva i poslednja zaista fotografisane onog dana na koji se odnose. Ostale su snimljene ranije.
Dobro de, bilo je i pre da nisam fotografisao svakodnevno: nakon završenog prvog ciklusa, posle pouka do kojih sam došao empirijski, shvatio sam da je glavni zajeb bio u tome što sam pokušao da fotografišem svakodnevno. Ne: suština projekta “jedna na dan” nije u jednom fotografisanju na dan, nego u bavljenju fotografijom jednom dnevno, bilo kako. fotografisanje, obrada, selekcija, traženje rešenja… Sve je to deo cele slike.
U Danu mrmota, i prvom i drugom, nije bilo bavljenja fotografijom. Zato su ove nadoknade izvedene malo na mišiće. No, pozitivan momenat je u tome što sam uspeo da stavim u prvi plan neke fotke o kojima sam već razmišljao, a u redovnom radu možda ne bih uspeo da ih izvučem.
Pa dobro. Da vidimo šta je to i kako nadoknađeno u drugom kontigentu, od 10. do 16. novembra.
– * –
3-133, 10. novembar 2013.
Čovekoliki primat koji raznosi poštu u mojoj ulici prilično se namučio tokom oktobra i novembra. Elem, za račun svog studenta, naručio sam u etapama dvanaestak knjiga iz inostranstva, od distributera koji šalje knjige kako se koja pojavi u protočnom skladištu. Zato knjige stižu u kovertama koje su dovoljno jake da izdrže putešestvije po Evropi… Ali ne i Čovekolikog. Kako mu je uspelo da proturi osam od dvanaest knjiga kroz taj otvor, nemam predstavu (za falsifikovanje mog potpisa baš da i ne kažem ništa). Tek, gledajući tako i čudeći se, primetim zgodan kadar: a fotoaparat mi je zaista bio u ruci. Tras, pljas, jedna sličica sa tesnim poljem oštrine. Onako, za uspomenu na slučaj da poštar nije uspeo da presmota knjigu popreko, kao što je to činio sa National Geographicom.
– * –
3-134, 11. novembar 2013.
Otišli smo da overimo neki novi restoran u Kikindi (nećemo o tom mestu, jer nećemo više ići tamo) i na stolu su stajala dva porcelanska jaja: so i biber. Nije da nije, bilo je tu i nekih Cicikinih komentara koje nisu za javni medij. 
No, prepoznao sam kadar: tačno sam zamislio da ću svemu da uklonim boju osim salveti. Doduše, tek tokom obrade mi došlo da premetnem boju u narandžastu i da pustim kap crvene boje preko cele slike, ali to je neka druga priča. Zanimljivost ove slike, koju sam tokom obrade istraživao neobično dugo, leži u “lošem” histogramu. Ne umem da objasnim zašto, ali kad je dinamika svetla na ovoj slici raspoređena po redu i zakonu, ona postaje potpuno neubedljiva. Ovako imam osećaj da mogu da zgrabim ta jaja sa slike. Čudno.
– * –
3-135, 12. novembar 2013.
Izašao sam na ulicu. Bilo je oblačno, vladalo je sivilo od one vrste koja “jede” boje sveta. Upalo mi u oči da samo izmrcvareni saobraćajni znak na parkingu nadomak moje kuće zadržava sav intenzitet boje. Vratio sam se na ulicu sa fotoaparatom i Dugom Cevi i pljasnuo par slika. Ajde-de, beše tu još boje, ali zaista u kilavom intenzitetu. Oduzeo sam sve boje sem plave i tako dočarao sliku koju sam doživeo.
– * –
3-136, 13. novembar 2013.
Ako je suditi po nekim online “školicama” fotografije (na engleskom ih ima k’o kusih pasa, na srpskom nijedna… hm…), ulično fotkanje uz pomoć teleobjektiva predstavlja strah od prilaženja osobi. Ali, moj cilj uopšte nije da pravim ulične portrete, neko ulične scene; oblikovanje perspektive koju postiže Duga Cev meni je sasvim po volji. Ova fotka je primer ulične scene kakvu sam zamišljao još ranije. Kockice su se ovde konačno sklopile u celinu: počeo sam da ovladavam ručnim izoštravanjem (Duga Cev nije kompatibilna ni sa jednom automatikom), boje su legle perfektno, a geometrija scene je skoro-pa-savršena.
– * –
3-137, 14. novembar 2013.
Pomalo besan što mi izmiču poslednji dani lepog vremena, a nemam kad da se prošetam (sa fotoaparatom u ruci ili ne), izašao sam na minut na terasu. Naglavio sam Dugu Cev i dao sebi u zadatak da štriknem jednu ekspoziciju. Nadao sam se nekom biciklisti, nekom benastom prolazniku, ama nečemu što je tipična ulična scena, ali kao za inat – ničeg. Pogledam u krov kuće u komšiluku i momentalno ugledam prostor za slikanje tapete za ikonostas (engrpski: wallpapera za desktop). Štriknem tu jednu fotku; a posle, tokom obrade, shvatim da Duga Cev nije dovedena u tačan fokus. Muke cvikeraške…
– * –
3-138, 15. novembar 2013.
Nemam šta da ispričam o ovoj fotografiji. Reč je o jesenjem stereotipu kome ne mogu da odolim. Pre nego što i sami primetite: da, leva strana je van fokusa; da, to je namerno tako.
– * –
3-139, 16. novembar 2013.
U neku ruku, ko često prolazi sa fotoaparatom u rukama po kikindskom trgu, prepoznaće i ovo kao stereotip. Međutim, dva detalja presudiše: najpre, ovo je fotka iz ugla iz kog nemam priliku često da slikam – iz hodnika pored fiskulturne sale jedne osnovne škole čije dvorište je taman do pravoslavne crkve; a drugo, opet sam “ugledao” distorziju boja i zamislio kako bi ova fotka izgledala kada bi atmosfera imala boju marsovskog krajolika. Bilo je lakše nego što sam mislio, a na tome sam imao da zahvalim ispranoj boji sivog neba koje je natkrilo moju varoš te subote.
A šta sam radio pred fiskulturnom salom te škole, videćete u sledećoj nadoknadi.
– * –
I tako to: kao što rekoh, biće (bar) još jedan paket od sedam u nadoknadi. Verovatno… A, ne: prošli put sam licitirao, pa od svega ispade šipak. Biće kad bude. Strpljen? Spašen!