Čitaoci Suštine pasijansa me često spopadaju svakakvim pitanjima: Gde, bre, nalaziš one pesme o kojima pišeš? Kada ćeš da napišeš nešto o…? Da li namerno biraš pesme i izvođače za koje niko živi nije čuo? Itd… nikada kraja.
Pišem o pesmama koje volim da slušam ili o onima koje mi se sviđaju. Tačka! 
Bogme, biće još komentara… 
Iako je zašla u zrele godine, “Stairway to Heaven” nikako da ostari. Baš kao i njeni autori, Page & Plant. Vrlo su aktivni, snimaju zanimljivu muziku koji uvek volim da čujem, eksperimentišu kako im se ćefne i boli ih Patak za sve. O davnim danima Zeppelina neću da pišem, manje-više je sve poznato, a Tražilica na blogu radi.
Vremešna Dolly Parton je posebna priča. Vrsna pevačica, sjajan autor i žena neobičnog imidža koji uporno neguje već pola veka. I upravo je taj njen imidž uzrok mnogih nesporazuma sa mojim sagovornicima: plavuša specifične frizure i bujnih grudi više asocira na naše “kafanske pevaljke” nego na ozbiljnu umetnicu. I ljudi su skloni da je tretiraju tako, kao “pevaljku”, a da nisu čuli ni jednu pesmu koju je napisala ili otpevala. A uradila ih je mnogo, o čemu svedoči četrdesetak studijskih albuma, većinom odličnih i dugogodišnja karijera koja seže do početka šezdesetih.
Halos & Horns (2002) ne spada u njene vrhunske domete i zatvara trilogiju albuma na kojima Dolly preispituje svoje uzore u potpuno akustičarskom ambijentu. Izbor današnje pesme za obradu me je, priznajem, najviše iznenadio. Rok klasik, urađen u bluegrass fazonu, na šta li će to da liči? A, opet, Plant joj je dozvolio da malo promeni tekst, nije to za džabe…
I stvarno, studijska verzija je, zaista sjajna. Uz superiorno muziciranje pratećeg benda i furiozno soliranje na violini i bendžu koje je, na žalost, u klipu isečeno. 
Hrabro i ubedljivo, još jednom skidam kapu!