Ubica

Željno sam očekivao poštara, a on nikako da dođe. Svaki čas trčkarao sam do prozora nadajući se da ću ga ugledati. Ili osluškivao zvuke sa stepenica – poznavao sam njegov korak. Bio je, po mom računu, taj dan.

Onda se oglasilo zvono. Otvorio sam vrata i ugledao njegovo lice zajapureno od napora. Mašio se za svoju veliku, crnu torbu, i nasmejan, rekao:

– Stigla neka preporuka. Nisu ploče.

Moj entuzijazam je momentalno splasnuo ali to nije bio razlog da ga ne pozovem da uđe na standardni tretman: slatko, kafa i rakijica. 🙂

Poštar Mile je bio jedan od onih neupadljivih ljudi pored kojih svakodnevno prolazite, a da ih ne primetite. Uglavnom gleda i ćuti. Jezik mu se razveže tek kada te upozna ili posle druge rakijice. Tog dana bio je nekako čudan, ćutljiv, više nego obično. Vidim da ga nešto muči. Zamolio je da mu naspem treću.

– Neka muka, a? – pokušavao sam da ga navedem na razgovor.
– Drugu Titu je loše, jako loše… – promrmljao je i zagledao se u čašicu.

Ispratio sam Mileta, u silasku mi je mahnuo i rekao:

– Vidimo se za koji dan, ne brini, doneću ti ih.

Narednog vikenda umro je Drug Tito. Oni koji pamte taj trenutak znaju kako je bilo, a ovim mladima ionako ne vredi da se prepričava. Neće rezumeti.

Ponedeljak, dan posle Saopštenja, rano pre podne, Mile je na vratima, vidno pokunjen i crvenih očiju:

– Doneo sam ti ploče, samo ne znam šta ćeš sada s njima. Da popijemo po jednu Titu za dušu?

Po prvi put nije čekao da ga ponudim. I dok smo istresali tu jednu “za dušu”, vidim da je Miletu malo lakše. A mene svrbe prsti da otvorim paket i razmišljam o proglašenih sedam dana žalosti i zastavama na pola koplja.

Znači, ništa od muzike. Mogu samo da gledam omote, taman posla da nešto pustim. 🙁

I tako, ode Mile niz stepenice, činilo mi se da je malo živnuo. A ja se bacih na paket…

Izvadio sam prvu ploču: na plavičastom omotu video sam Cozyja Powella na motoru kako, pod punim gasom, preleće preko svog kompleta bubnjeva. Uh, suncetižarkojebem… Čuka mi je lupala sve u ritmu Cozyjevih bas bubnjeva, a ja sam smišljao kako da dane žalosti svedem na podnošljivu meru.

Izdržao sam tačno tri dana. A četvrtog, ispratio sam roditelje na posao, uključio pojačalo, prikačio slušalice, tri puta proverio da li su zvučnici isključeni i pustio ploču…

Album Over the Top (1979) započinje furioznim udaranjem na tragu Plesa s vragovima da bi nas, uz besno zavijanje sintisajzera Dona Aireyja, uveo u prekrasnu “Theme One”  Georgea Martina. Jeste, baš onog čilaša koga su smatrali “petim Bitlsom”. 🙂 Osećao sam se kao da je preko mene protrčao stampedo divljih konja.

Ajmo dalje… Ubica, na omotu piše da je snimljena u cugu, na živo, svira postava od koje se, unapred, tresu noge i vata te jeza: Cozy Powell, Don Airey, Gary Moore i Jack Bruce. Auh, kakva vožnja… pesma koju Colosseum II nikada nije stavio na neki od svojih albuma, a kao da potiče sa nekog od njih. Možda nisu stigli to da urade pre no što su se rasturili. I kada pomisliš da Mooreovom divljanju na gitari nema kraja, Bruce u trenu to prevede na čisti bluz uz maestralan solo na basu. Čisto ludilo!

I taman se oporaviš od tog ludila, a krene… E, to ćemo neki drugi put. 🙂

PS. Usamljenik je bonus pesma za danas, posveta Maxa Middletona prijatelju i Najvećem gitaristi. Uposlite Tražilicu na Suštini pasijansa i ispitajte reference na pomenute muzičare. Pominjani su na mnogo mesta i u različitim kontekstima, pa sami sklapajte svoju slagalicu o dobroj i kreativnoj muzici.