Ne, neću tražiti od vas da počnete da slušate blues. Ali tražim od vas da makar pokažete mrvicu poštovanja prema onome koje učinio mnogo za širenje tog žanra onda kad je to bilo važno.
Danas je 80. rođendan jednog od najvažnijih muzičara Engleske. John Mayall je rođen dovoljno rano da do prelomnih šezdesetih godina, kada je Ujedinjeno Kraljevstvo najzad počelo da izlazi iz bede prouzrokovane ratom, među prvima iskoristi potencijal rastuće popularnosti muzike koja je dolazila preko Bare. To čemu ga je otac naučio još kao dečaka ugrađeno je u muziku koju je počeo da plasira 1963. A ti koreni su zvučali ovako, kao pre deset godina, baš na proslavi 70. rođendana:
Hajde da kažemo ovako: da nije bilo Johna Mayalla, ovaj dečko sa gitarom bi možda ostao zaboravljen od svih osim ponekog arhivatora ostrvskog bluesa. Između Yardbirdsa i grupe Cream, E.C. je proveo kratko, ali apsolutno dragoceno vreme u Bluesbreakersima Johna Mayalla i za to vreme naučio da nije greh misliti svojom glavom kad se svira blues.
Okolnosti, okolnosti.
Eric Burdon je pričao kako je uvek jedva čekao da se Mayall vrati sa svojih uobičajenih tura u Americi, kada je donosio pregršt singlova electric bluesa i rhythm’n’bluesa. Onda bi se svi okupljali da slušaju te ploče kod Mayalla, “…a ja bih krišom zdipio kutiju singlića sa prethodnog putovanja, nosio ih kući i slušao do besvesti. John je to saznao, ali je ćutao jer je znao da mu uvek vratim ploče. A te ploče su bile moja škola.”
Sve te pričice, a ima ih još, za koje nikad nećemo znati koliko su izvitoperene tokom pola veka sećanja, predstavljaju svojevrsni arhetip dešavanja u Londonu koji se tek spremao da ukorači u svoju swingin’ fazu. Vreme je bilo romantično; mediji na Ostrvu, pogotovo radio, nisu bili naklonjeni rock’n’roll šemama. Ljudi su zbog muzike odlazili u Hamburg, Amsterdam, a ko je mogao – u Ameriku.
Jedan od malobrojnih koji su donosili znanje o tradicionalnoj muzici američkih crnaca (ne, ne Afroamerikanaca – taj himera-termin je nastao kasnije) i širili ga dalje bio je upravo John Mayall. Njegov značaj kao uticajne ličnosti i nekog ko je nedvosmisleno značajno oblikovao muziku Ostrva tih godina veći je nego njegov značaj kao interpretatora. A pritom, složićete se sa mnom čak i ako niste poklonik ovog žanra, njegov autorski i interpretatorski opus je velik, značajan i vredan poštovanja. Ekstrapolacija tih uticaja ide toliko daleko da je danas teško izolovati slučajeve. Kada je London bio spreman za stepenicu dalje, desili su se Cream, Jimi Hendrix, Led Zeppelin – svi u neposrednom okruženju Johna Mayalla.
Da li bi se svi oni desili da njega nije bilo? Možda i bi. Ali sigurno ne bi zvučali onako dobro.