Где је један, увек има места и за другог… јануара 1971 се задесим на другом концерту за који мрежа не зна.
Овог пута логистике није ни било… отишао пешке, купио карту на билетарници, погледао, отпешачио кући. Некако скроз нормално, осим што се Зрењанину представе овог значаја догађају ретко. Буфало Бил није навраћао од, кад оно, 1906… а баш бих се могао навићи на ово.
Гугао и даље нема појма, те и на овом списку зјапи поприлична рупа између 2-II-1971 и 15-III-1971. По мом сећању, био је зимски распуст, који се те зиме протезао све до осмог фебруара. Добро, де, мрежа то спомиње двапут, на неким форумима, али једно сам написао ја, а други се сећа отприлике године и то је све.
Још не могу да објасним ко је и како успео да довуче Статус Кво у Зрењанин, и то у тренутку кад је ова песма била на врховима листа. И то није био део неке веће турнеје по СФРЈ, како је то иначе бивало, оно Београд-Загреб-Љубљана или неко четврто место. Не, ови су свирали у Београду и у Зрењанину. Нисам довољно кафански тип да бих познавао људе који су тада били у том организаторском друштву, те не знам ни кога да питам – нека мистерија остане неразјашњена.
Место радње је била хала спортова, по нашем лошем обичају (стрељати спортске новинаре, свако пре подне) названа Медисон. Можда с правом, јер оно у Њујорку се зове “Madison square garden” а нит је квадратно (square) нит је башта нит се налази на некаквом Медисоновом тргу; ово је ем квадратно ем је уз Карађорђев парк. Бина је изведена од затеченог материјала, ваљда исте скеле и даске које су се постављале за празнике, кад наступа фолклор (боље речено, КУД наступа), и то не испод левог коша, како се то радило на свим потоњим концертима, него на сред терена, окренута ка десном кошу. Публика је пуштена само на јужну трибину, дакле северна празна. Бина гледа на исток… у року од прве песме публика излази на терен и попуњава га. Ја сам се ушуњао у леве звучнике, који су били постављени на три кафанска стола – два стола доле, трећи на њих, две кутије око њега, две на њему, ја под њим. Пиштале су ми уши целим путем до куће (е, да, младост… касније сам за много мању галаму слушао хиљаду херца из главе по целу недељу).
Од осветљења, дакако, ништа. Момци можда нису ни понели своје – тадашњи концерти још нису били мега представе у педесет камиона. Носили су гитаре, бубњеве и озвучење, у вр главе два комбија. Како сам био близу бине, требало би да приметим и да је било додатних десетак момака који би после мотали каблове и трпали све у кутије па носили до комбија, ал’ се нешто не сећам да сам их видео. Добровољаца није фалило, сви су хтели да буду близу.
Хала је укључила велика светла да се лепо види све и да не би та омладина покушавала да изведе нешто онако не баш у духу спорта и разоноде. Посматрамо вас, другови!
Момци су свирку жестоко отпрашили, чак ми и ово на овом горе снимку звучи нешто мекано у односу на грување ког се сећам. Атмосфера се добро загрејала, па се испред бине сложио играњац, са све трескањем, измахивањем косом и фолирањем транса (ког је понеко и могао да доживи, ако се уживи), где су момци мало цепали мајице (рекох ли да је био фебруар и да се хала није баш нарочито грејала?), што су прихватили и квоовци па поцепали и они своје и после је штампа писала, једва дочекавши те крпице од повода (и избегавши напор да га измишља), како је на концерту долазило до “немилих сцена”. Можда су се нека двојица потукла, ал’ су били слабо примећени јер су изведени напоље за минут. Свакако мање него што се догађало на спортским тзв. “манифестацијама” још и тад. Ал’ тако је то било, рокенрол се по медијима толерисао али одлучно жигосао као тзв. “негативна појава”. Самоуправним предузећима (тада још не ООУРима) који су на њему зарађивали је можда сметало, ал’ на паре се нису гадили.
Замољени су читаоци који се сећају тачног датума, макар београдског концерта, да приложе. Треба ми да затрпам једну рупу у сећању.