Од свих фотографских техника, најбоље нам је ишла општа емпиријска метода сналажења. Грунфу смо дигли споменик, онако успут и неприметно.
Теорија вели да за макро фотографију треба имати макро објектив. Ако нема то, онда мех који би се уметао између тела и објектива, па онда објектив може поприлично да се одмакне, при чему се онда поље оштрине примакне. Ако нема меха, убацују се прстенови – навој на оба краја, па се прстен завије у тело, а објектив у њега.
А кад нема ни тога? Па, оно, објектив је комад метала са стаклима, стакло је мање више симетрично, али не лежи симетрично унутар метала, ближе је телу него предњем крају. Ако би се држао обратно, предњи крај уз тело а стражњи крај напред…
И ето фотке. Улагање у опрему, нула. Коштала је квадрат негатива и један папир, као и свака друга фотка… Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, и једна од летос”
