Ode Žuta.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Ružica Sokić (1934 – 2013)”
Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
E, pa dragi moji, čestitam vam četirihiljaditi prilog na Suštini pasijansa!
Zanimljivosti radi, neka se primeti i to da Suština pasijansa postoji tačno 1002 dana, što je već štogod vredno podizanja nosa za barem nekoliko milimetara.
Ne znam koliko ćemo još dana raditi i koliko ćemo još priloga šušnuti na Suštinu pasijansa. Kako sad stvari stoje, nemamo nameru da se skoro zaustavimo. E, kad bismo još doživeli da nas hakuju i cenzurišu nam priloge, to bi bilo ono pravo…
Već pola sata zevam u ekran, a nijedno slovce neće da se ispiše. Blejim, rekao bi sin. U stvari, muči me naslov. Svašta mi se mota po glavi, razne ideje padaju mi na pamet, okrećem ih ovako ili onako… Da ih, barem, zabeležim, mogle bi da posluže u nekom drugom pogodnom trenutku. Ovako, podsećam na dragu R. koja se ne zaustavlja dok pričamo, svašta ispaljuje zbog čega se valjamo od smeha i, kada joj kažem da to pribeleži, nikada to ne uradi. A onda, kada deadline zakuca na njena vrata, zavapi:
– Leba ti, šta smo ono pričali poslednji put?
Stvarno, kako bismo OVO mogli da nazovemo?
I danas predstavljamo radove Nikole Lučića.
Tri polovine, to mu dođe negde oko 1,666 – je li tako? Tako je.
Sad ćete da vidite… Ili nije tako… Uh…
Danas je dan omiljenog šablona svakog humanoidnog stvora koji se ikada očešao o radio ili televiziju i sebe smatra spikerom, smatrali ga drugi takvim ili ne. Jer danas, i samo danas, svaki humanoidni stvor koji se ikada očešao o radio ili televiziju i sebe smatra spikerom, smatrali ga drugi takvim ili ne, ima dužnost da saopšti veliku istinu: danas je dan kada polovina Srba slavi slavu, a druga polovina joj ide na slavu, jer valja se.
I tako, evo treći put na Suštini pasijansa (evo: 1, 2), razumevajući da ima i nas, i to poprilično, koji niti slavimo ovu slavu niti idemo svečarima na slavu, jer valja se, svaki humanoidni stvor koji se ikada očešao o radio ili televiziju i sebe smatra spikerom, smatrali ga drugi takvim ili ne, te ispunjava svoju dužnost da saopšti veliku istinu kako je danas dan kada polovina Srba slavi slavu, a druga polovina joj ide na slavu, jer valja se, utvrđuje implicitnu istinu: jedna polovina Srba slavi slavu, druga joj ide na slavu, jer valja se, a treća polovina ostaje kod kuće ili odlazi nekud svojim poslom, kao i svakog drugog dana.
Pre svega, fer upozorenje: ovo je jedan od onih video-radova čiji autori su mislili da idealni slušalac ne sam oda je glup, nego je i gluv, pa mu treba servirati agresivne glasne, besmislene zvuke koje neki eufemistički nazivaju muzikom. Utišajte zvuk. Upozoreni ste.
Elem, dadoše grupici ludaka otvoren račun za boje i veliki prostor da slikaju po zidovima do mile volje. Toliko su poludeli da su beke zidove omolovali dvaput. Paj’ sad.
Ko je ukapirao, a ko nije: ovo jeste reklama. Više o firmi koja pravi ove boje u sprejevima naći ćete ovde.
A sad ćete da vidite ko je to mafija… Danice, gasi svetlo…
Ilija Čvorović
Kako stoje stvari, Marko je čovek sa planom. S obzirom na to da je rođen 6.6.6, ja sam odavno odlučio da budem njegov drug, ne samo zato što sam mu rođeni stric, nego i zato što… A šta vi sad tu zapitkujete, kao da to ima veze!… Tek, Marko je došao i izložio mi svoj plan da ga slikam sa šeširom. Pa, hajde… Ispade šta ispade.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-171): 18. decembar 2013.”