Moj prijatelj Steva, čovek velikog i dobrog srca, imao je naviku da me zatrpava muzikom. Ukusi nam se nisu preklapali: njegova muzika se završavala tamo gde je moja tek počinjala. Dakle, negde oko 1965. godine. I dalje od toga ga nikada nije interesovalo.
Ni sam ne znam kojim kanalima je sve to stizalo do njega, ali je bilo redovno. Početkom osamdesetih, kada su video rikorderi bili poriličan luksuz za koji je trebalo odvojiti poveliku svotu novca, a domaća televizija emitovala strane spotove otprilike dva puta dnevno po 15 minuta, Steva je bio moj MTV. Jer, na kasetama koje su stizale iz Švajcarske i Nemačke, među njegovom muzikom uvek bi se našlo nešto i za mene.
