No I’m never gonna do it without the fez on, oh no…
Novogodišnja atmosfera mi ne znači mnogo. Postoje oni sa kojima volim da provodim vreme tokom mirnih večeri, uz vino i možda neke bahanalije i to zbilja nema nikakve veze sa promenom kalendara na zidu i kojekakvim rekapitulacijama. Rekapituliraću kad mi dođe vreme, a ne kad to navike društva nameću.
No, nešto ostaje nepromenljivo za te dane: moje ritualno preslušavanje ranog opusa grupe Steely Dan. Prosto je: uhvatim sve redom, od veličanstvenog prvenca Can’t Buy a Thrill (1972) do nezaboravnog albuma Gaucho (1980), i preslušam ih u jednom dahu, bez preskakanja, bez ponavljanja, bez ometanja. I to je to. Nikog drugog u svojoj fonoteci ne tretiram tako, mada imam ideju da ponovim preslušavanje studijskih albuma, a samo sam jednom to izveo, grupe Led Zeppelin. I pravo da vam velim, niko treći mi ni ne pada na pamet za takav performans.
Pričam ovo i zato što me je juče Olja podsetila na jednu od najluđih pesama u opusu grupe Steely Dan. Hajde, ovako ćemo: pustiću “The Fez“, a onda ću da prepišem deo sadržaja iz “Grbine škole grupe Steely Dan”, napisane za račun BBS-a SezamPro pre četrnaestak godina, koji se baš odnosi na matični album te numere, uz jedan materijalni podatak pride.
Ovako nema smisla. Mene, pak, fascinira da je efekat baš toliko precizno prenet na tom mestu. Baš zanimljivo!