Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Svakome od nas naiđe loš dan: kada nam ništa ne ide od ruke, kolege na poslu nas nerviraju, deca nam se penju na glavu, žene neprestano zvocaju. Mene to brzo prođe jer, čim osetim da je tako, bataljujem sve, znajući da će svaki moj očajnički pokušaj da stvari dovedem u red proizvesti još gori efekat.
Danas nisam nadrndan, nadrndana je ova pesma. Čim počne stihovima…
Budi dobra prema meni
Zar ne razumeš
Kada sam došao kući
Moram da dišem
… odmah znam i kako će da se završi. 
Ove nedelje predstavljamo radove Nenada Vilimanovića – Vilija. Sama retrospektiva ima i svojevrsnu simboliku za mene, koja mi je pala na pamet tek kada sam počeo da pišem ovaj prilog. Naime, prva novogodišnja fotografija mene napravljena je upravo s njim! 
Nas dvojica prdavaca od nepune dve godine stojimo pored jelke u stanu mojih matorih i zbunjeno gledamo u objektiv držeći svako po jedan ukras u ruci. Vili je živeo u istoj ulici, par kuća dalje i družimo se otkako znam za sebe. Kad smo malo omatorili, svako u svoje vreme se našao s druge strane objektiva, a evo šta on kaže o svom bavljenju fotografijom:
Nešto kao flashmob, samo reverzno, interaktivno i štogod aftamacki: klavir se ponaša shodno svojoj okolini.
Magično.