Moj prijatelj Steva, čovek velikog i dobrog srca, imao je naviku da me zatrpava muzikom. Ukusi nam se nisu preklapali: njegova muzika se završavala tamo gde je moja tek počinjala. Dakle, negde oko 1965. godine. I dalje od toga ga nikada nije interesovalo.
Ni sam ne znam kojim kanalima je sve to stizalo do njega, ali je bilo redovno. Početkom osamdesetih, kada su video rikorderi bili poriličan luksuz za koji je trebalo odvojiti poveliku svotu novca, a domaća televizija emitovala strane spotove otprilike dva puta dnevno po 15 minuta, Steva je bio moj MTV. Jer, na kasetama koje su stizale iz Švajcarske i Nemačke, među njegovom muzikom uvek bi se našlo nešto i za mene.
Istina je da se dugmence fast forward na daljincu brzo izlizalo od upotrebe jer sam preskakao švapske ljige, ali sam se dobro naslušao ranog rock & rolla. To mu dođe kao osnovna škola, ali sa malim zakašnjenjem. 
Jednom mi je poturio svež snimak Top of the Pops. Bilo je tu svačega: neke izvođače sam znao, većinu nisam, a onda je naišla današnja pesma i zakucala me. Nekako se razlikovala od svega ostalog što se vrtelo u emisiji: pevačica je ličila na Siouxsie Sioux i pevala kao ona, atmosfera pesme je pomalo jeziva i mračna, tekst nejasan, tretman sintisajzera vrlo neuobičajen… A usred pesme krene emulacija vergla. 
Dovoljno da se navučem na nju za sva vremena! 
O grupi The Mobiles nisam znao ništa. Ne znam mnogo više ni sada, džaba Internet. Singl Drowning in Berlin (1981) i album (1982) nisam mogao da pronađem. Prisećam se glasina da su imali problema sa diskografskom kućom koja ih nije podržala i ubrzo su se ugasili. I tako ostadoše čudo od jedne pesme. 
– * –
Moj dragi Steva se proletos upokojio. Kompjuteri, Cevka i diskovi mu nikako nisu odgovarali. Više je voleo ploče i kasete.