Englezi su baš čudan narod, imaju neke svoje bubice koje su teško shvatljive ostatku sveta. Umeju da te isteraju sa železničke stanice u gluvo doba noći sa mogućnošću da se u nju vratiš u 6:15 ujutro. I nikakve molbe ne pomažu! E, zašto baš u to vreme, a ne u neko drugo, recimo okruglo, nikada nisam shvatio.
Da nije bilo te epizode, nikada ne bih spoznao ponoćni London. Dok besciljno lutaš potpuno praznim ulicama na kojima nema žive duše čekajući jutro i ne znajući gde bi se udenuo, u glavi polako postaješ svestan da nije sve onako kako izgleda tokom dana. Sa jedne strane polumračne ulice hi-tech zgrade od stakla i betona, sa druge jedan od brojnih parkova. Svaka klupa u parku je zauzeta – na njoj neko spava pokriven novinama ili kartonom.
Mislio sam da se tako nešto može videti samo u filmovima!
Odmah sam se setio današnje pesme. Sam život piše najbolje, treba se samo osvrnuti oko sebe.
Mnogo kompilacija sa muzikom iz šezdesetih sam proturio kroz ruke. Zgodna stvar da se podsetiš ključnih numera i, istovremeno, da nabasaš na neku od zaboravljenh opskurnosti. Pesma “The Days of Pearly Spencer” je upravo takva: savršena muzička priča o beskućniku, sa pogrešnom tematikom za vreme kada je snimljena (1967). Ovakve priče nisu dolazile na englesku top listu. BBC je odbijao da je emituje, a David McWilliams je postao zaboravljeni autor, potpuno ignorisan od strane britanskih medija. U Evropi je već bilo mnogo bolje, pesma se slušala i prepevavala na razne jezike. Bila je popularna i kod nas.
Trebalo je da prođe 25 godina od objavljivanja, da je Marc Almond izvuče iz naftalina, pa da dođe na englesku listu i to do četvrtog mesta (1992). Možda i zbog toga što je Almond dopisao strofu koja pesmi daje mnogo optimističniji ton. Nova verzija po zvuku je vrlo slična originalu, a Almondovo karakteristično teatralno izvođenje je upečatljivo.
Beleške radi: ova pesma je proglašena za jednu od deset najboljih pesma svih vremena koje dolaze od autora iz Severne Irske.
Ako je to ikakva uteha.