There’s a moon over Bourbon Street tonight
I see faces as they pass beneath the pale lamplight
Evo, reći ću naglas, a vi uradite sa tom mojom izjavom šta god vam bilo po volji: ovo je jedan od nekoliko najboljih muzičkih komada dvadesetog veka.
I’ve no choice but to follow that call
The bright lights, the people, and the moon and all
Objasniću vam i zašto tako mislim. Iz ličnog ugla.
I pray everyday to be strong
For I know what I do must be wrong
Oh you’ll never see my shade or hear the sound of my feet
While there’s a moon over Bourbon Street
Veoma dobro pamtim pojavljivanje Stingovog prvog solo albuma The Dream of the Blue Turtles (1985). Evo me, još pedalj pa trideset godina od tog dana kad sam stavio vinil na svoj gramofon i začuo prve taktove onog ludila. I evo me kako se živo sećam tog susreta sa šokantno dobrom muzikom i svog potpunog predavanja onoj fantazmagoriji. Kada danas premotam, shvatim da se do kraja one faze života vinila nije više pojavila nijedna ploča koja me je tako jako uzela pod svoje. A nije da nije, bilo je ploča još sledećih pet-šest godina.
It was many years ago that I became what I am
I was trapped in this life like an innocent lamb
Međutim, beše još nešto. Nešto o čemu mi je i posle mnogo godina teško i pomalo neprijatno da pričam. Iako nije reč ni o čemu što bi trebalo prikrivati, nego se malčice ustežem da ne bi bilo protumačeno pogrešno. No, dobro… To o čemu želim da prozborim je uloga numere “Moon over Bourbon Street” u mom poimanju stvaranja muzike.
Gitaru sam intenzivno svirao kao srednjoškolac. Nikad nisam bio neki poseban svirac, mada nisam bio ni za bacanje: bio sam precizan u onom što znam, a nisam se pravio da znam ono što ne znam. Znao sam svoje mesto, što nije bilo lako, jer u varoši u kojoj sam odrastao tih godina nisam imao mnogo istomišljenika. A kad je takav slučaj, uvek si kriv svakome za sve. I zato sam se vremenom povukao u ilegalu.
Now I can never show my face at noon
And you’ll only see me walking by the light of the moon
Kada sam se vratio iz vojske, taman na vreme da kupim vruću ploču na kojoj se nalazila ova numera, nešto u meni se slomilo. Nije me više zanimalo guslanje gitare, nije me više zanimao blues, a još manje da radim u nekim bendovima reproduktivne muzike, čiji krajnji domet bi bio sviranje na terasi nekog hotela. Umesto toga, svoju akustičnu gitaru (koju imam i danas) počeo sam da koristim na sasvim drugačiji način nego pre. Odbacio sam trzalicu i razvio neki svoj sopstveni stil koji je podrazumevao unakrsno sviranje harmonskih i melodijskih fraza, dok sam ritam često držao u “kontri” – baš onako kako bi to neko zamislio da je zgodno da se odsvira “Moon over Bourbon Street“…
Par godina kasnije, u relativnoj izolaciji studentskog života, gde mi je gitara bila jedini mali ventil ka kreativnom, jednom sam, potpuno spontano, pronašao “svoju” harmonsku liniju za tu fantastičnu pesmu. Bio sam veoma zadovoljan: odsvirao sam je. Na svoj način. Onako kako je ja doživljavam, a ne kako je čujem. Bila je to posledica spontanog razmišljanja i doživljaja proisteklog iz tog odnosa sa tuđom umetnošću. A taj lični doživljaj je učinio da tuđa umetnost postane, bar mrvicom, moja sopstvena.
The brim of my hat hides the eye of a beast
I’ve the face of a sinner but the hands of a priest
Moje sviranje je bilo harmonski netačno, ali melodijski koherentno; što bi rekli tezgaroši, “pilo je vodu”. Drugar koji je zaista i završio kao tezgaroš po kafanama i hotelima ubeđivao me je da grešim: “To se ne svira tako”, govorio je, pokušavao da mi pokaže “evo kako se to svira” i, kao biserni završetak svoje budalaste tvrdnje, izjavljivao kako je moje sviranje prekomplikovano, jer sam koristio nizove četvoroglasnih akorada. Međutim, ja sam znao da to zvuči dobro, a branio sam zato što je to bilo moje. Zato što je postalo moje.
Bila je to jedna od prvih prilika u mom životu kad sam ukapirao da to što imam svoje mišljenje o umetnosti ponekad znači i to da ću morati to mišljenje da suprotstavim mišljenju većine, tačnije mišljenju mase, što je teško i odgovorno, a može i da dovede do raznih loših posledica po mene. Jer horda je uvek jača od pojedinca.
Oh you’ll never see my shade or hear the sound of my feet
While there’s a moon over Bourbon Street
Jedan sloj svog sviračkog iskustva kompletirao sam upravo zahvaljujući Stingovoj najboljoj numeri (u fantastičnom opusu koji se stvara i danas). Nakon što sam “Mesecu nad ulicom Burbon” dao svoje sopstveno tumačenje, konačno sam, jednom i za sva vremena, shvatio da bavljenje muzikom muziku ne čini kopiranje nečijeg načina sviranja – to je kategorija bavljenja tezgom, a ne muzikom – nego sopstveno tumačenje svog ili tuđeg dela. I tad sam konačno razumeo da sam izgubljen za scenu. Jer bio sam na raskrsnici da odlučim hoću li se muzikom baviti intenzivno i posvećeno ili će moj život uzeti neki drugi tok. Ne bez dobrog razloga, odlučio sam se za onaj drugi put. Pomirio sam se sa tim da moja muzika ostaje samo moja i da je to sasvim u redu.
She walks everyday through the streets of New Orleans
She’s innocent and young from a family of means
A onda su došle devedesete i počela je borba za opstanak. Poslednji materijalni artefakt mog bavljenja veličanstvenim albumom The Dream of the Blue Turtles beše fotografija na kojoj jedna dvomesečna bebica, inače danas student treće godine na katedri za engleski jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, leži budna na kauču, a bubica-slušalice su joj postavljene na neki centimetar od ušiju. Posle dva sata dranja, najzad je ućutala da bi slušala muziku koja je dolazila iz tih bubica. Bio sam dovoljno pribran da stavim omot ploče pored nje pre nego što sam uzeo fotoaparat u ruke, da ovekovečim trenutak. Bila je to ploča The Dream of the Blue Turtles.
Jednom ćete videti tu fotografiju…
I have stood many times outside her window at night
To struggle with my instinct in the pale moon light
Šta bi sa sviranjem? Ništa. Prekid mog sviranja je uzgredna posledica načina života među ludacima koji su doveli onu Svinju na vlast. Bio sam manji od makovog zrna i sprovodio neku svoju demagogiju koja nije bogzna koliko različita od današnje. Znaš, kad sviraš kurcu, onda od sviranja gitare nema ništa.
How could I be this way when I pray to God above
I must love what I destroy and destroy the thing I love
U ovakvom tekstu, neophodan je i pasus sa oznakom “šbbkbb”…
Kada bih ponovo uzeo gitaru u ruke, verujte, nastavio bih tačno sa te tačke do koje sam stigao tih studentskih godina, kada sam imao svoje samostalne interpretacije “The Moon over Bourbon Street“, “Private Investigations“, “Jezebel” i sličnih. Nekolicina koja je imala prilike da čuje to sviranje veli da je to zvučalo dobro. Oni koji su me zatrli u ideji da se bavim muzikom bili su jači, ali to još uvek ne znači da su me pobedili. Jer, jebi ga, oni su imali svoje tačne akorde pred kafanskom publikom. A ja sam, ko ih jebe, imao svoju umetnost.
Oh you’ll never see my shade or hear the sound of my feet
While there’s a moon over Bourbon Street
No, zaista: hoću li se vratiti tamo? Ne verujem više u to. Ali, nikad ne reci “nikad”. Štaviše: reci dvaput da se bolje uhvati.
Oh you’ll never see my shade or hear the sound of my feet
While there’s a moon over Bourbon Street
Evo, reći ću naglas, a vi uradite sa tom mojom izjavom šta god vam bilo po volji: “Moon over Bourbon Street” je jedan od nekoliko najboljih muzičkih komada dvadesetog veka. A Olji hvala što me je podsetila na to koliko neizmerno volim tu pesmu.
Komentari su onemogućeni.