Reč “genije” je jedan od devalviranih pojmova modernog doba. U svetu informacija za koji Komšija baš juče reče “Све може да се нађе на мрежи, осим двапут”, teško je pronaći nekog ko je vanserijskog kapaciteta, istinski posvećen nekoj ideji i, najvažnije od svega, potpuno imun na uticaj okoline, čak do mere da zbog svog načina bude žigosan kao otpadnik. A ako i uspe u tome, veliko je pitanje šta će od svega biti, jer mister Dolar danas rešava sva pitanja. Neko poput Tesle se nikad više neće pojaviti – ne zato što neće više biti takvih ljudi, nego zato što će ih pojesti mrak kapitala pre nego što prokljuve.
Proboj u umetnosti ostaje kao jedina šansa za posebne.
Da ozvučim tu sliku, pa da vam dam primer dvojice genija koji su se sreli u tek u prostoru totalne umetnosti.
– * –
Nema nikakve sumnje: Derek Trucks je genije. Imate li uopšte ideju koliko je jebeno teško pružiti svetu nešto originalno u žanru u kome je, tako reći, sve već rečeno, gde postoje hiljade dobrih, stotine odličnih gitarista, desetine velemajstora i nekoliko legendi? I onda se pojavi balavac koji je, eto, imao to zrno sreće da mu rođeni stric bude bubnjar u The Allman Brothers Band, te da mu ceo bend, ne bez dobrog razloga, za 13. rođendan namesti da na koncertu grupe gostuje Buddy Guy, čovek koji je bio uzor jednom Jimiju Hendrixu, i da organizuje da i mali Derek zasvira pored njega…
Sve ostalo je legenda: imao je petnaest kada ga je Phil Manzanera doveo u Englesku da svira na projektu To Cry You a Song (1996), omaž grupi Jethro Tull. Sa sedamnaest je ukrstio gitare sa Joeom Walshom. A beše još toga, pozaboravljao sam dosta podataka.
A 1999, kada je imao dvadeset, Dickey Betts mu je poklonio svoj crveni Gibson SG i mesto prvog gitariste u The ABB, uz Warrena Haynesa (koji je, uz svo poštovanje dobrog rock’n’rolla koji plasira svetu, ipak jedan običan batinaš gitare, a to čini savršen komplement suptilnom Trucksovom sviranju), što je uskoro rezultovalo najboljim albumom koji je bend snimio u prethodnih 25 godina i solidnom živom pločom na kakve nas je taj bend odavno navikao.
Oženio se dominantnom kučkom iz branše: Susan Tedeschi je prosečan gitarista, ali je veoma agresivna u marketingu svog “novog bluesa”, pa je formirala himeru koja se zove Tedeschi Trucks Band, što je blues-rock sastav koji svira muziku “koju narod traži”. Taj angažman je mrlja na karijeri junaka ove priče (ne, ne zanima me Grammy koji su dobili), ali ajde-de, niko nije savršen.
“Ono pravo” kada je reč o Dereku Trucksu jeste matični bend koji nosi njegovo ime, osnovan još 1996. godine, u kome je mladac dao svoju pravu vrednost. To je potpuno neverovatna mešavina southern rocka i sufi muzike, sa nesputanim uticajem nekoliko drugih žanrova, od melodijskih fraza Kariba do ritmova ekvatorijalne Afrike, od Chicago jazza i Mississippi bluesa do California surf ritma i psihodelične scene San Franciska. Znam da ovo zvuči glupo, ali baš je poenta u tome što nije: teško je objasniti taj suludi amalgam ako ne preslušate barem dva-tri od sedam studijskih albuma koje je snimio The Derek Trucks Band, što vam svakako preporučujem (ne birajte: slušajte sve što uhvatite). Dakako, dominantni element zvuka grupe je virtuozno sviranje samog Dereka Trucksa, ali taj čovek poštuje svoje kolege i daje im prostor da se razmašu, što je odlika najvećih.
A to nas polako dovodi do priče o drugom geniju.
– * –
Nema nikakve sumnje: Nusrat Fateh Ali Khan je bio genije. Najveći majstor muzičkog sufi pravca po imenu Qawwali stekao je svetsku slavu zahvaljujući festivalu WOMAD i njegovom utemeljitelju Peteru Gabrielu, koji i dan danas tvrdi da je reč o najboljem pevačkom glasu koji je ikada snimljen. Štaviše, Gabriel je odigrao ključnu ulogu u preseljenju Ali Khana i njegove velike familije u Englesku.
Meni je teško da pričam o bilo kom žanru sufi muzike zato što ne znam dovoljno o filozofiji koja stoji iza toga; tek, znam da niti je naivno niti trivijalno. Gledao sam neke nastupe Nusrata Fateha Ali Khana i njegove neprebrojive džalorije ne razumejući ništa, ali uspešno zapadajući u neka lebdeća stanja koja ta neobična, strahovito komplikovana muzika izaziva kod svakog ko je u stanju da joj se prepusti. Imam negde par albuma u gusarskom formatu, ali ja to ne slušam; eno vam Cevke, pa pogledajte i poslušajte, ako imate strpljenja. To nije muzika koju naša kultura lako trpi, ali ako budete iole strpljivi, prepoznaćete na šta je to Peter Gabriel mislio kad je nazvao Nusrata najvećim pevačem. Predlažem vam upravo ovo što ste maločas čuli.
Da, dobro ste shvatili: Derek Trucks je odsvirao pesmu Nusrata Fateha Ali Khana.
Tras!
– * –
Sticaj okolnosti je učinio da sam poreklo ove pesme prepoznao kad sam prvi put čuo Dereka Trucksa kako je svira: beše po naslovu, a ne po frazi (jer to neobično fraziranje sa slajdom je opšta odlika sjajnog gitariste). Nisam istraživao korene tog povezivanja, ali ne moram to ni da činim da bih ukapirao kako je reč o veoma ranom uticaju: kada neko svira gitaru na taj način, čak i na višesatnim sesijama guslanja južnjačke utehe za drvoseče i lovce na aligatore kojima je The ABB veoma sklon, onda tu ne može da bude nikakve slučajnosti.
Ja ne znam šta bi Nusrat Fateh Ali Khan rekao da je bio u prilici da čuje ovu izvedbu, ali slutim da bi bio zadovoljan jer je njegova misija osvajanja sveta muzikom koja dolazi iz dna duše uspešno našla nove oblike, što znači da će živeti i posle njega. A takvo saznanje verovatno čini svakog čoveka posebnim.
Ne mogu ni da izmerim kakve su pobude da jedan genije, čovek iz jedne velike priče, ma koliko da je mi ne razumemo, postane uzor jednom klincu, takođe geniju, koji je mogao da završi kao hiljade pre njega, kao noname gitarista koji šamara beskonačno istu i beskonačno dosadnu formu južnjačkog pokušaja ubistva gitarističkim frazama iz stomaka, creva, muda, guzice, iz ko zna odakle, samo znam da nije ni iz pameti ni iz srca, a dušu da i ne pominjemo. Derek Drucks je preduzeo sve što pametan čovek može da preduzme da spreči žigosanje – dokazao se na crti čoveku koji je popularan zato što je popularan bend u kome je dobio posao (pa tako dobio i ono malo pažnje koja mu možda ne pripada). Dokazao se mladi Trucks i na klasičnim tezgama (redovan je gost na onim Claptonovim Crossroads Guitar Festivalima svake tri godine), a postavka u The ABB je mera za osvajanje boračke peMzije.
No, trebalo bi objasniti kreativno ludilo koje taj nekadašnji vunderkind nosi u sebi, ali to je verovatno nemoguće, jer sreća koju neki ludak (ili genije, svejedno) nosi u sebi, samo je njegova sreća.
Mi mali ostajemo iza, deleći jednu istu sreću među sobom. Ako je za utehu, deo te zajedničke sreće je i muzika koju su nam ostavili oni posebni ljudi.
Ukratko: Sufisti ispituju mističnu stranu Islama. Kao što si rekao, u pitanju je vrlo složena religijsko – filozofska tema za razmatranje. U duhu ove rubrike, ja bi ih nazvao hipicima Islama u najširem smislu, jako svetloj strani koja, na žalost, ne dobija dovoljno prostora u medijima. Njihovi festivali su praznik za oči, uši i dušu. Od Indije, pa do kraja severne Afrike.
Веле да је од лудака до генија само један корак, и то се узима здраво за готово. Но, ваља се замислити на коју страну то треба да се закорачи, а и да ли има начина да утврдимо да ли је тај корак већ начињен, и ако јесте, колико пута.