Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Čovek se zatekao u Ugandi, zemlji koju preseca Ekvator. I tam oje zatekao čoveka spremnog na veseli eksperiment iz fizike.
Koriolisov efekat je nešto što bih vam objasnio da nije nedelja. 
Ovako nema smisla. Mene, pak, fascinira da je efekat baš toliko precizno prenet na tom mestu. Baš zanimljivo!
Nova godina, Božić, tradicija, ovo-ono…
Pa kad je tradicija, zna se šta ne propuštam da slikam i objavim bar dvaput u nizu projekta “jedna na dan”: ono kad Jasna turi božićno žito da klija, redovno upakovano u postmodernu tj. kič-strukturu koju je neki anonimni preduzimljivac već izbacio na neku pijačnu tezgu pre nekoliko godina.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-181): 28. decembar 2013.”
Moj prijatelj Steva, čovek velikog i dobrog srca, imao je naviku da me zatrpava muzikom. Ukusi nam se nisu preklapali: njegova muzika se završavala tamo gde je moja tek počinjala. Dakle, negde oko 1965. godine. I dalje od toga ga nikada nije interesovalo.
Ni sam ne znam kojim kanalima je sve to stizalo do njega, ali je bilo redovno. Početkom osamdesetih, kada su video rikorderi bili poriličan luksuz za koji je trebalo odvojiti poveliku svotu novca, a domaća televizija emitovala strane spotove otprilike dva puta dnevno po 15 minuta, Steva je bio moj MTV. Jer, na kasetama koje su stizale iz Švajcarske i Nemačke, među njegovom muzikom uvek bi se našlo nešto i za mene.
I poslednja fotografija u ovonedeljnoj retrospektivi foto radova Kirila Strkova, o kojoj on kaže:
Evo zašto porno glumice ne bi trebalo da snimaju TV reklame…
Mada, pošteno govoreći, izgleda da tu i nije bilo nikakve druge šanse, jer scenario nije nudio nikakve opcije da se reklama učini, hm, zanimljivom.
…Posle pola sata eksperimentisanja, došao sam do procedure koja će dovesti do željenog rezultata. U jednom času, preda mnom se stvorila slika koja je jako ličila na jednu fotku iz prvog ciklusa “jedna na dan”, pa nisam imao kud nego da repliciram scenu…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-180): 27. decembar 2013.”
Neke pesme imaju baš čudnu sudbinu, a svašta o njima može da se napriča. Ovu današnju volim da slušam iz mnogo razloga, još od trenutka kada sam je prvi put čuo. Žacnula me u živac ko zna iz kog razloga, možda ponajviše zato što je direktna i iskrena, a njena poruka jasna.
Žene, baš kao i muškarci, ne vole da budu ostavljene.
