Pitaću vas otvoreno: spadate li u one koji fotogrrafe i fotografiju uzimaju zdravo za gotovo? Takvima je posvećena ova dramska minijatura.
Month: December 2013
Jedna na dan (3-179): 26. decembar 2013.
Na granici…
Jasna voli da o novogodišnjim praznicima okiti životni prostor. Ja se slažem (ja se uvek slažem) dok god te svetiljke ne trepću u mom vidnom polju, jer ne mogu da podnesem tu vrstu skretanja pažnje. Ja to uvek pribeležim fotoaparatom. Ovog puta, ovako:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-179): 26. decembar 2013.”
List u potoku
Znam barem nas trojicu među Sedam samuraja Skoja (oldvejveri prvopozivci) koji veoma vole pesmu koju danas slušamo; ostale nisam pitao, mada slutim šta bi rekli o njoj. 
Pustićemo je i slušati, reći ću vam samo par reči o njoj da biste je pronašli ako ne znate o čemu je reč: jer album na kome se ova pesma nalazi predstavlja abecedu i obavezni sastav svake čestite fonoteke. 
Pasje popodne
Piknik pokraj Saturnovih prstenova°
Nije nikakav piknik, ali nije ni šala: dobro osmotrite ove slike. Pre bilo kog komentara, molim da primetite: to su sve prave slike. Fotografije: ni piksel nije dodat. Jedino veštačko u ovom filmu su efekti animacije i kretanja po dalekim prostorima, što je izvedeno iz gotovih fotografija, ali to je sve.
Nastavite sa čitanjem… “Piknik pokraj Saturnovih prstenova°”
Jedna na dan (3-178): 25. decembar 2013.
Beše to akutni napad pristojnosti. Dešava mi se retko…
Jasna i ja smo se zatekli u knjižari. Razvili smo se u strelce, svako je sebi našao ponešto (posle jedva trideset godina odlaganja, najzad sebi kupih “Najlepše priče klasične starine” Gustava Švaba, knjigu za kojom čeznem od detinjstva). I dok je Jasna gledala neke knjige za paketiče za dečicu, ja sam pitao za dozvolu, i dobio je bez problema, da malčice slikam po knjižari.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-178): 25. decembar 2013.”
Loš dan majke Jevrosime
Gost-autor: otac mi Vukota
Kad otople dani, i kad livade ozelene, desiće se i meni jedna čudna godišnjica: šest decenija od kako sam naučio da pišem, čitam i računam! Iz tih dalekih dana preživela je starinska đačka tabla, sa hrastovim okvirom, koja na jednoj strani ima crvene horizontalne linije sa dvostrukim proredom (za velika i mala slova), a na drugoj mrežu horizontalnih i vertikalnih linija (za račun); na crnoj sam površini tog magičnog učila križom (ili mekim kamenom cincarom koji se u Budimlji može naći podno Maloga Krša) napisao prvo slovo A. Tabla je pravougaonik dužine 22 cm i širine 13.5 cm. Tek sam nedavno otkrio, jednog sumornog dana dok sam zamišljeno posmatrao tu porodičnu relikviju, da je anonimni dizajner mislio o svemu: skladan odnos dimenzija nije slučajno ostavljao umirujući utisak; to je isti onaj odnos koji se temelji na harmonijskoj podjeli duži i koji se, zarad svoje idealne proporcije, pominje i kao zlatni presjek u neimarskim vještinama Starih Grka, ili slikarstvu Leonardove ere.
Palladio
Pre neko veče sretnem prijateljicu sa kojom sam delio klupu na časovima solfeggia. Eh, davno je to bilo…
Ona je sada ugledni profesor, podučava đake sviranju i povremeno nastupa. Prisetim se jednog od koncerata na kome je nastupala sa orkestrom i upitam je šta se sa tim projektom dešava… Nema love, kaže, a kad nema love, nema ni svirke. Ko će da izdržava gudački orkestar u zemlji Srbiji.
– A kultura? – malo provociram.
– Kakva, bre, kultura? Sa par prijateljica se strpam u kola, pa sviramo pseudo-klasiku po malo finijim mestima. Kada nas pozovu. 
Kako god okreneš, muzičari bilo koje fele, jedan deo svog života provedu u kafani. 