Naše, pa makar usrano, ima da bude najbolje: hajde da glasamo za to.
Sve trčim.
Moram da se konsultujem sa vama, dragi moji: plašim se da ću ispasti nekakvo džangrizalo – ili još gore: hejter – ako postupim po svojoj savesti umesto po zahtevu… No, stvar je počela da se ponavlja i vreme je za neku akciju. Dakako, mogu i da prećutim, ali…
Evo o čemu je reč: na raznim mestima, prevashodno na fejZbuku, učestali su pozivi svima na glasanje za favorita onog ko poziva – pogodićete, najčešće je reč o fotografijama na kojekakvim konkursima – i to se obično intonira rečima koje kod svakog ko je iole sklon na razmišljanje svojom glavom zvuči kao “ako glasate za to i to, učinićete dobro delo; ako ne glasate, sram vas bilo; ajde bre, šta vas košta”.
Ima nekoliko stvari koje mi se ne dopadaju pri takvom obraćanju.
To je metoda koju nazivam “glasanje zato što je naše, a ne zato što je najbolje, pa čak i ako jeste”. Elem, ovo je neka nova vrsta invazivnog ponašanja: neću baš da je poredim sa onim što razni čopori političkih aktivista rade od vrata do vrata tokom predizbornih kampanja niti sa onom marketinškom telefonskom prostitucijom raznih roba i usluga, ali ne dopada mi se na isti način kao i ti nasrtaji na moj mir.
Prvo: od mene se ne traži da o nekoj stvari imam svoje mišljenje. Naprotiv, poželjno je samo da odem na neko mesto na Netu i da tamo glasam tačno za ono što je predmet zahteva. A da li ću pritom pogledati i ostale kandidate u tom nekakvom glasanju ili ne, to nije predmet zahteva, nego je moja je stvar dok god učinim šta se od mene traži.
Drugo: bilo da onaj ko traži od mene da glasam na taj način čini to za svoj sopstveni račun ili kao zastupnik nekog trećeg lica koje je, očigledno, favorit pozivaoca, taj zloupotrebljava kontakt sa mnom zarad ostvarivanja svojih ili tuđih trivijalnih ciljeva. To znači da sam ja takvoj osobi potreban ne kao aktivni kontakt, nego kao publika. A s obzirom na to da sam ja prilično sklon da samostalno biram čija publika ću da budem (čak, pritom idem u takve krajnosti kao što je plaćanje svojim novcem za takav izbor), ostaje nejasno kog đavola ja i dalje ostajem u kontaktu sa takvim osobama.
O svemu tome bih imao drugačije mišljenje kada bi poziv na glasanje bio otvoren (“tamo i tamo postoji glasanje za to i to”), gde mi se ništa ne bi nametalo da izaberem. E, u takvim uslovima, čak bih prihvatio i zrnce nemarnog, spontanog nametanja tipa “ako obratite pažnju, među kandidatima iz cele galaksije videćete i predstavnika iz moje ulice, čiji ćale je mnogo dobar čovek jer nam je stalno krpio gume za bicikl, a mama pravila fantastične krofne i cela ulica ih je jela posle sankanja tokom zimskog raspusta, pa ako nemate svog izabranog kandidata…”.
Pitanje koje vam upućujem glasi: ima li ikakvog smisla odgovarati na takve zahteve? Da li preteže to tzv. “dobro delo” zarad kojeg se odričete kritičkog mišljenja o stvari koja je predmet glasanja? U tom slučaju, šta biste uradili kada biste zaista utvrdili da je nešto drugo mnogo bolje?
Što se mene tiče: zasad se samo uzdržavam od odgovaranja na takve zahteve; čak ih ni ne komentarišem. I to je neka pomoć, zar ne? Kad bih glasao za nekog drugog, trebala bi dva glasa da se ta”greška” nadoknadi. Eto.
Nadam se da ne sečete drveće zarad tradicije kojoj ni poreklo možda ne znate, nego biste rado okitili jelku zato što “svi to rade”.
Znam da kasnim sa molbom, ali… Nemojte. Ako baš morate, kupite neku plastičnu repliku u kineskoj radnji, okitite je, držite nekoliko dana, pa sklonite za dogodine.
A ako baš insistirajte na pravoj jelki: kupite živo drvo, pa ga na kraju zime posadite negde. Dobra je stvar zasaditi drvo. Dajte sebi u zadatak takav poduhvat.
Jeste li se pripremili za doček Nove godine? Šta pijete na proslavi?
Neko se, čujem, sasvim ozbiljno sprema za tu prigodu.
Vozeći se kroz neko selo, čovek pregazi petla koji je prhnuo na put, pravo pod točkove auta. Kako ga je grizla savest, zaustavi se, pa pozove sa kapije obližnje kuće.
Izlazi domaćica i on joj kaže šta je uradio.
– Zaista mi je žao, gospođo, ali nije bilo namerno! Kako mogu da vam nadoknadim nastalu štetu?
– Izvolite… Kokoške su iza kuće.
Zanimljivo za čitanje: Čika Suki, Srbin s najboljim poslom na svetu, intervju sa fotografom cirkusa Formule 1.
A čika Berni?
“To je sve njegovo i on se tako ponaša”.
Kako se ponaša?
“U Bahreinu dođe princ od kog se svi zentaju do njega nešto da mu kaže, ovaj ga pogleda u stilu ‘ej ti mali u pižami, moraš da se obratiš čiki sa Vi ako hoćeš nešto da mu kažeš’. Neverovatan je tip, potpuno neverovatan. Iskoristio je sve što je mogao u životu i napravio jednu fenomenalnu organizaciju. Da se ne lažemo: Formula 1 je, pored Vimbldona, daleko najbolje organizovana stvar. Ne samo u sportu”.
Postoje faze u životu kada je takav način življenja gotivan. Ali fotografi su žrtve svog posla, čak i kad se vasceli vikend provode u kampusu Ferarija u Monte Karlu.
Interesantno: kako javljaju agencije za popunu medijskog prostora beznačajnim sadržajima, McDonald’s je preporučio svojim zaposlenima da ne jedu one njihove plastične hamburgere i pomfrit.
Sad bi, kao, trebalo da napišem neki komentar na to. Ali nemam želju da učinim to. Nekako, imam utisak da oni koji se petljaju sa kompanijom McDonald’s zapravo sami sebi bivaju najveća kazna. Ne trebam im još i ja da ih zajebavam.
Nakon što smo videli koncert grupe Metallica na Antarktiku (baki: kad te Coca Cola šalje, ima da ideš), preispitali smo svoj stav prema heavy metalu. I šta smo našli? Ovo:
Pa… Jeste…
Citat nedelje dolazi od nepoznate osobe čiju misao je neko utarabio u oblik prikladan za lajkačenje na fejZbuku – u sliku.
Kakve sam sreće, kada bih igrao u porniću,
ja bih glumio muža koji ide na posao.
Sad samo da izračunamo da li je mislio na to da mu je sreća loša jer mu se žena kreše dok je na poslu ili na to da mu je sreća dobra jer ima posao dok drugi nemaju šta da rade, pa krešu domaćice po kućama.
Čudne su to stvari, znate. Okrene se čunak izjave dok si rek’o piksla. Dok ne uvežbaš veštinu govora da niko ne može da ti izokrene izjavu (kad preostaje da pričaš puno, a ne kažeš ništa), nećeš moći da se baviš politikom.
Ulazi sin u dnevnu sobu, gde majka sedi i gleda nešto na TV-u. Za njim ulaze tri lepe devojke. Sin joj se obraća:
– Mama, aj’ pogodi koja od ove tri lepotice će biti moja žena!
– Ova levo! – reče majka kao iz topa.
– U, boktemazo! Kako si tako brzo pogodila?
– Ma, počela je da me nervira još s vrata!
U slučaju da ste ostali poslednji kome do sada ova vest nije stigla pred oči: u Sao Paolu je osvanuo grafit sa tematikom filma “Ko to tamo peva“.
Obratite pažnju na babin odraz u staklu. Umetnik je odlučio da se prepusti tumačenju te babe (koja kasnije nestane): to sa onim nesrećnicima i Smrt putuje za Beograd (za Beograd) firmom “Krstić” (firmom “Krstić”). Više detalje: via ovde.
Citat nedelje dolazi od lika o kome ne znam ništa, a nemam ni nameru da istražujem, jer ja ima običaj da bez dvoumljenja preskačem performanse takozvanih (i samozvanih) motivacionih govornika. Kad mi je do toga, odem na TED, pa gledam i slušam šta pametni ljudi imaju da kažu. Kad se ovaj pojavi tamo, znaću da je vredan pažnje. Međutim, izjava je važna, mada boli zbog svoje tačnosti, pa je zato i prenosim.
Najviši nivo neznanja je odbacivanje nečega
o čemu ne znaš ništa.
Wayne Dyer
Eto. Rekao je. Prepisao sam. Gledajte šta ćete.
A sad jedan s duuuuugom bradom.
Putnik u balonu sa vrućim vazduhom je izgubio orijentaciju. Spustio je balon niže i ugledao jednu ženu na tlu. Spustio se još niže i pozvao ženu:
– Oprostite, možete li mi pomoći? Obećao sam jednom prijatelju da ću se naći sa njim, ali ne znam gde se nalazim.
Žena mu odgovara:
– Nalazite se u balonu, otprilike 10 metara iznad zemlje, na 45 stepeni, 49 minuta i 28 sekundi severne širine i 20 stepeni, 27 minuta i 33 sekunde istočne dužine. Krećete se u smeru jug-jugozapad brzinom od otprilike 0,3 metra u sekundi.
– Vi ste sigurno inženjerka – kaže čovjek u balonu rezignirano.
– Jesam – potvrdi žena – ali kako to znate?
– Pa, sve što ste mi rekli je tehnički korektno, ali ja nemam pojma šta da radim sa tim informacijama, a činjenica je da još uvek ne znam gde sam. Iskreno da vam kažem, niste mi bili od prevelike pomoći. Samo ste mi produžili putovanje.
Žena mu na to odgovori:
– Vi sigurno radite u menadžmentu!
– Da – odgovara čovjek iz balona – ali kako to vi znate?
– Dospeli ste na visoku poziciju, pre svega, pomoću velikog naduvavanja. Niti znate gde ste, niti kuda idete, a i dalje napredujete. Dali ste obećanje svom prijatelju, a da nemate pojma kako ćete ga održati, očekujući pritom od ljudi ispod vas da reše vaš problem. Činjenica je da ste sada u istoj izgubljenoj poziciji kao i pre našeg susreta, ali sada je nekako ispalo kao da sam ja kriva za to.
Ako imate aspiracije ka estradi, samo da vam pomenem da se u zemlji Srbiji oseća hronični nedostatak mađioničara, iluzionista i ostalih likova veštih sa rekvizitima šaljivo-zabavne prirode. Pa u tom svetlu, aj’ vas naučim jedan mađioničarski trik sa kartama.
Samo je bitno da dugo i strpljivo vežbate.
Kada bih umeo da vam preporučim šta-kad-koliko-kuda-kako-zašto, tek bi meni bilo bolje, jer bih to onda umeo i za sebe. Ako razmislimo iskreno na čas, možda je zaista bolje što ne znamo šta nam donosi sutra. Možemo samo da činimo danas najbolje što znamo, nadajući se da će deo dobrog da pretekne i za sutra.
Ja, eto, najčešće ne mogu da vidim dalje od danas – sem posla i, ponekad, poneke posebne prilike koja je ranije zakazana. Recimo, znam da danas imam laki ručak, jer nedeljni ručak smo pomerili za juče (duga priča), znam da se doveče srećem sa dragim prijateljem koji baš u Kikindi večeras promoviše svoju novu knjigu i znam da će se na licu mesta okupiti veselo društvo; i znam da će se u novogodišnjoj noći piti razna vina u dobrom društvu.
I da me đavo nosi ako znam išta više od toga. A malo li je? 
Možda i pretekne za sutra, za dogodine. Neka bude kako mora. Neka pretekne i vama, svakog dana. Pa makar dan po dan. Prijatan nedeljni ručak vam želim! A želim vam svima prekosutra prijatan doček Nove godine, ako ste odlučili da obeležite obrtanje kalendara gozbom ili proslavom, nadam se u dobrom društvu. Sa pristojnim vinom i bez petardi, ako nije mnogo da vam poželim i to. Pogotovo bez petardi u zatvorenom prostoru, kao što se desilo onomad, kad smo poslednji put išli u kafanu na doček.
Sledeći utovar čitaćete 2014. godine.