A dan je tako lijepo počeo, rekoše nekada stari Parafi, baš fini naslov za album. Lepa rečenica koja često zna da me obodri kada mi dan krene kako treba. Tako je bilo i danas.
Za divno čudo sin mi se, po prvi put u životu, probudio pre mene. Dok sam onako sanjiv tumarao po kući, teško pronalazeći put ka kupatilu i uobičajenim jutarnjim aktivnostima koje će me razbuditi, začuo sam tihu muziku iz njegove sobe. Provirio sam kroz vrata i čuo Davida Surkampa kako peva: to je GLAS koji se ne zaboravlja, ako ga jednom čujete. 
– Šta, bre, radiš to, sabajle?
– Što se buniš, vidiš da mislim na komšije, pustio sam tiho, jedva da se čuje… 
U pravu je dete, šta serem bez veze (moram, Ćale sam 
), ‘ajmo pod česmu & tuš. I, dok sam prao zube, pomislio sam da ne bi bilo loše da nešto napišem o toj pesmi i grupi. To su oni ziceri o kojima Grba ponekad govori na Suštini pasijansa: znam o njima sve, svaku pesmu od početka do kraja, svaki ton koji je odsviran… Jedino što ne znam je to gde ću da se zaustavim. 
