Zvonim. Žikica otvara vrata. Smeje se i namešta cvikere. Podseća me na Randyja Newmana, onako ležeran, na svoj način. Malo mi je neprijatno, ta njegova matorija ekipa tek me je primila za svoj sto u kafani. A od tog trenutka moj život se naglo promenio, a uši su mi porasle. Želeo sam da upijem svaku reč koju su izgovorili, imalo se šta čuti.
– Reče mi Vule da si dobio neke nove ploče…
– Ajd’, uđi…
Seo sam na krevet zevajući u kamaru ploča, a Žilijen se motao oko svoje Toske 5. Koju je zamenio Toskom 10. Tek mnogo godina kasnije pohvalio se da je kupio dobar gramofon. Legenda!
