Svi imamo neke slike iz ranog detinjstva, bukvalni “snapshot” nekog trenutka koji nam se urezao u pamćenje. Jedan od mojih takvih trenutaka je rano jutro, negde oko 6 sati, u nekim predškolskim godinama – sedim za stolom i pijem belu kafu, čekajući da me majka odvede u obdanište, pritom listam novi broj “Denisa” (sećam se čak i naslovne), a sa radija ide neki divni ženski glas koji je, po mojoj klinačkoj proceni, pevao nešto na italijanskom jeziku.
Poslednjih par godina sam se upinjao da nađem koja je to pesma, ali bez ikakvog uspeha, jer sem melodije nisam ništa drugo upamtio. A onda, pre nekih desetak dana, čuo sam je u kolima mog druga Ugija dok me je vozio od Ajndhovena do Roterdama…