Sa Nemcima odavno imam neraščišćenih računa. Starijeg dedu, onog blagog čoveka koji mi je pričao prelepe stvari, ganjali su preko Albanije dok nije završio na ostrvu Vidu. Samim čudom je preživeo, obreo se u Parizu gde su ga zakrpili i vratio se kući, u Šumadiju. Neke od njegovih priča o tom vremenu još uvek pamtim.
Mlađi deda nije bio te sreće, koknuli su ga ‘41, ni krivog ni dužnog, maltene na sopstvenom pragu. Tako da sam za njegove priče ostao uskraćen za ceo život.
Kada sam već nasledio gene svojih predaka, nasledio sam i njihov arhetip, pa mi je, odmalena, nemački jezik zvučao gadno i odbojno. Zato se nikada nisam ni potrudio da ga makar malo naučim.
A i zašto bih. Nemci koje sam slušao uglavnom su pisali instrumentalnu muziku (krautrock), pa mi tekst i nije bio potreban.
Verstehen? 🙂