“Da sam mogao da izdržim da je vidim uplakanu, rekao bih joj da ne brine.”
Bemti… Koliko je vremena prošlo? Trideset pet godina? Trideset šest? Album Déjà Vu je objavljen 1970. godine, kod nas je licencno objavljen tek 1982, a ja sam ga prvi put čuo kao osnovac koji pokušava da pravilno uhvati Hm7 i F#m6 na gitari čiji vrat je počeo da se krivi. Sedeo sam kod Neše i žicao malčice znanja o sviranju gitare, a on mi je jednom pustio ploču sa onim omotom od imitacije pergamenta na koji je ona fotografija bila nalepljena.
Koja to godina beše? Ne mogu da se setim, pa da me okreneš naglavačke. 1979? 1980? Nije važno: razlika ne menja stvar za ono što hoću da kažem. Elem, ne prestajem da se čudim količini muzike u sledećoj pesmi.
I ko uopšte započinje pesmu na gitari iz C mola? O, jebote, kako sam bio besan zbog toga°!
Malo po malo, ovaj veličanstveni album četverca Crosby, Stills, Nash & Young će dospeti u ovu rubriku u celosti. A zašto i ne bi: ceo njegov sadržaj je epska tvorevina, nešto što se nije čulo nikad ranije u baš takvom obliku, a nikad posle toga nije moglo da se ponovi. Međutim, ovog puta želim da pričam o nečemu drugom.
Poznata je legenda o tome kako je Mama Cass bila šef raje u kvartu Laurel Canyon, tamo negde pored šumarka ispod holivudskih brda. Nju su svi pitali za mišljenje, njoj su se svi poveravali, a intrige koje su nastajale na njenim “čajankama” preživele su kao materijal ko zna koliko epskih pesama zapadne obale u eri pre Woodstocka. Zna se da je ona u svojoj kući upoznala Davida Crosbyja i Grahama Nasha, koji će postati najbolji vokalni duet rock’n’rolla, a znala je i to da njima treba neko ko će manje da fantazira, a više održava radnu disciplinu – i tako je nastao trio Crosby, Stills & Nash.
– * –
Činila je stvari koje smo svi činili ranije, ali ko da joj oprosti?
Postojao je samo jedan “mali” problem u tome. Elem, Stephen Stills je rastočio Buffalo Springfield da bi se pridružio ekipi, koja je, gle čuda, nastala baš kad je Crosby izbačen iz The Byrds, a Graham Nash je napustio The Hollies da bi ostao u Americi i pevao u duetu sa Crosbyjem i obrlatio onu Crosbyjevu malu da se uda za njega. No, stvarali su ludački dobru muziku i na neki volšebni način opstajali u toj svojoj raznolikosti – a svi su bili i autorske ličnosti, što je pomalo otežavalo funkcionisanje. U suštini, to su bila trojica bolno razvaljenih ljudi kojima je nedostajalo pravo vezivno tkivo.
Počelo je da puca po šavovima, a da nisu dosegnuli uspeh svoje priče. Jedinu ideju za osveženje je ispalio Stills: da dovede onog malog kojeg je našao u nekom ćumezu pokraj Winnipega i doveo ga u svoj prethodni bend 1966. Prilika se ukazala par meseci uoči festivala Woodstock: Neil Young je taman završio svoj drugi solo album, spremao se i sam za Woodstock, a poziv u bend je prihvatio isključivo ako bude prihvaćen kao ravnopravni član benda. Crosby i Nash nisu imali primedbi, a Stills je nevoljno prihvatio jer je znao koliko taj čovek može da doprinese bendu.
Bio je to početak kraja, na neki bizaran način, skoro pre početka rada: kako je odmicalo vreme u radu na prvom albumu četverca, bilo je mnogo svađa i prepirki upravo između Stillsa i Younga. A kada je Young iskoristio dogovor da će se autorski deo na albumu podeliti na ravne časti, pa ponudio pesmu “Country Girl“, Stillsu nije bilo pravo jer je smatrao da je pesma “prejaka” za taj album. Neproverena priča kaže da bi se baš zbog te pesme snimanje albuma prekinulo da nije bilo Crosbyja, koji je bio oduševljen njome…
Raskol je bio neminovan: živi album Four Way Street (1971) imao je više nego simboličan naslov: svako je vukao na svoju stranu i trebalo je prekinuti sa tim. Young je imao pametnija posla; Stills je osnovao Manassas; Crosby i Nash su krenuli u zanimljive solo projekte, zauvek držeći jedan drugog na oku.
Trojka CS&N se posle opet skupila, pa raspala, pa… I tako do dana današnjeg. Neil Young se pridruživao tim okupljanjima ili, češće, nije: zavisilo je od njegovih planova. I nije reč ni o kakvoj nadmoćnosti, već o različitosti. Idealan obrazac za okupljanje takvih ličnosti je sloboda delovanja i tu nema više šta da se kaže. Ako je za utehu, bar se ne tuže međusobno kao oni ludaci iz Eaglesa (koji već 35 godina, ako ne snimaju album, tuži jedan sve ostale; mislim da su se već svi izređali u kombinaciji “ja protiv svih”).
Najznačajnije u poslednje vreme beše turneja Freedom of Speech 2006. godine, koja je pratila Youngov protestni album Living with War. Stari drugari su pritrčali da pomognu sjajni projekat koji su mogli da razumeju, jer pamte kada su ih gonili guverner Reagan i predsednik Nixon: ne zaboravite ko je, kako i zašto snimio pesmu “Ohio“. Ta turneja beše doticanje vrha koje je uporedivo samo sa onim trenutkom u avgustu 1969. na farmi Maxa Yasgura. A 2008. godine je objavljen i dokumentarac sa te turneje, prikazan je na zatvaranju festivala Sundance te godine. Iza imena reditelja “Bernard Shakey” krije se niko drugi nego Neil Young: druženje sa Jimom Jarmuschom je izgleda bilo korisno.
– * –
Prekasno je da zadržim sitniš. Prekasno je da platim.
Nemam vremena da ostanem isti. Premlad sam da odem.
Pamtim neke rasprave sa drugarima o albumu Déjà Vu i, pogotovo, pokušaja utvrđivanja pojedinačnih autorskih dometa, što beše prilično nedozreo obrazac razmišljanja. Bio sam zelen kad sam pokušavao i sam da pronađem neki pojedinačni vrh albuma; i tada to beše baš Youngova “Country Girl“. Odavno sam odbacio taj stav, jer ništa gluplje čovek ne može da uradi nego da izoluje jednu stvar sa te ploče. No, ostade neki baš poseban odnos prema toj pesmi i ja se danas drugačije ježim kada je čujem.
________
° Posle sam kupio kapadaster i turio ga na treći prag. A takođe sam naučio i to da Ameri i Englezi ne kažu “H mol“, nego “B minor“.