Kako bi to izgledalo kada biste uživo učestvovali u sastanku po pravilima konferencijskog poziva? Ovako.
Lele i kuku! Da mi je samo znati kolika je globalna realna efikasnost telekonferencijskih sastanaka… Po mom iskustvu, loša je. Veoma loša.
Elem, ovo izgleda tačno onako kako pamtim iz četvorogodišnjeg iskustva učestvovanja (pa i vođenja) konferencijskih razgovora kroz više časovnih zona (najbolje što pamtim je uključivalo sledeće gradove: Riga, Varšava, Beograd, Kikinda, Milano, Dablin, San Francisko – od GMT–8 do GMT+2!). Čim bi sastanak premašio troje govornika, čak i uz dogovorenu agendu, ritam sastanka se raspadao u roku od petnaest minuta. Glavni brejkeri su bili oni koji nisu umeli da instaliraju namenski softver za telekonferencije, nego su se kačili telefonom. A kučići, deca, motocikli u prolazu, pa čak i zvuci TV reklama – ala sam se toga naslušao!
Srećom, ne moram više tako. Opet sam na staroj, dobroj tehnici pisane reči. Osim što se sve razume, ostaje i pisani trag. Ali, to je neka druga priča.
Треба умети. У својих 12 година телекомуњарског стажа, радио сам са разним тимовима, и може то итекакао да ради како треба. Са последњом екипом сам био прешао пут од четворосатних састанака, који су умели да прођу кроз фазе трескања слушалица и напуштања састанка, дерњаве шефа и дуже минуте ћутања кад нико не зна како сад даље, до уредних једночасовних састанака на којима се зна ред. Важно је да постоји неко језгро, двоје троје који ће са пар смирених реченица да гурну ствар на праву страну, и кола се више не изврћу.