Taman što sam naoštrio tastaturu za pisanje, zvoni telefon. Komšija Milence.
– Šta radiš?
– Patim!
– Što patiš?
– Kasni plaća, stigli računi…
– Ima na televiziji emisija o fadu.
– Ne mogu da gledam, na tangu sam!
– Onda pati.
Tako mi pobeže uvod za post.
Do pre par dana nisam ni znao da postoji čovek koji se zove Pippo Pollina. Enzo, Napolitanac sa kojim ponekad razmenim koju rečenicu, me lako navuče. Dovoljno je bilo da me priupita znam li za Fabrizia De Andrea.
– E, to ti je slično, samo što je Pippo još uvek živ. Evo ti link, pa pogledaj…
Tako sam ušao sam u Bar Casablanca (2005). I još uvek ne izlazim. Ne znam da nađem vrata. Muzika koju nisam očekivao. “Nostalgia de tango” se sama zavezala u beskonačnu petlju…
Solo queda
nostalgia de tango
de lo que
de lo que bailava
mi cuerpo en sus manos
tango de nostalgia
tango y se acabo’
sin quedarme nada.
Quedo solo…
Quedo sola…
Ubi me čovek očas, sa deset stihova i trideset tri reči!
To su samo ostaci
Nostalgija tanga
Od plesa
Moje telo je u tvojim rukama
Nostalgični tango
Tango, bez ičega
Sam…
Sama…
Lepo reče Enzo: ”Grande canzona, bellissima!!!”
Nemam šta da dodam. Moram da zovem Milenceta, valjda mu je ostalo još malo one dobre rakije…