Priznajem, dragi moji, ovo je inicirano poslednjim prošlogodišnjim prilogom u rubrici “Muzika za popodne”, kada je Zoća Peacock turio fenomenalnu pesmu Joea Elyja. Međutim, kako sam ugledao naslov, tren pre nego što ću saznati o čemu je zaista reč, asocijacija mi je otišla u drugom smeru. I tako, ni kriv ni dužan, Joe Ely je morao da se na volšebni način pretvori u imenjaka iz sasvim drugačijeg muzičkog backgrounda – ne baš sa “suprotne strane” muzičke palete (šta god ko zamislio pod tom paušalnom kvalifikacijom), ali svakako sa drugog koloseka koji dolazi iz nekih drugih smerova i vodi ko zna kuda…
Isto je samo to da je stvar neverovatno dobra i da je reč o živom snimku. Ah da – isto je i to da udara na potpuno isto mesto:
Fools in love they think they’re heroes
’cause they get to feel no pain
I say fools in love are zeros
I should know, I should know
Because this fool’s in love again
Predlažem vam glasno slušanje na opremi koja ne štedi bas-registar. Jer sledi jedna veoma vredna solo-partija na bas-gitari, nešto što ne možete čuti svaki dan.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Nastavite sa čitanjem… “Zaljubljene budale (ista meta, isto odstojanje)”