A sad, da se prisetimo scene iz filma koji odavno niste gledali… Ili jeste? Neki nisu, ima bar 30 godina; neki su ga gledali prošle nedelje u okviru, jebotemiš, održavanja predbožićne atmosfere u narodu. Pa, da pomognemo, valja se.
Imali bi psihoanalitičari šta da kažu o ovome, zar ne?
Drugim rečima, zapravo govoreći rečnikom razumljivim svakom svesnom i angažovanom pripadniku političke elite tog vremena: ko bi rekao da je propagandistička kinematografija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije s početka sedamdesetih godina dvadesetog veka tako vešto prikrivala pedofilno–homoseksualne tendencije u okviru indoktrinarno organizovanog, mada pomalo stihijski izvedenog regrutovanja stanovništva jugozapadne Srbije u času kada još uvek nisu uspostavljeni jasni odnosi snaga između raznih pokreta otpora (ne nužno i naoružanih pokreta otpora)? Slučajni i zabludeli pripadnik individualno obrazovanog kadra među milionskim gledalištem ovog filma (bar kada je reč o tada aktuelnim kinematografskim tendencijama) tadašnje socijalističke samoupravne zajednice, čak i da je pomislio da je predlog musavog deteta pekaru da sam pojede sav hleb koji je ispekao zaista nešto više od nevešte hiperbolične stilske figure očigledno usmerene ka kritici 
dekadentnih pojava u strukturama tadašnjeg najvišeg rukovodećeg kadra (političkog establišmenta, kako su to nekada, nevešto i nadasve tendeciozno nazivali razni elementi takozvanih liberalnih struktura, očigledno dirigovani aktivnostima novinara zapadnih agencija u svom loše prikrivenom reakcionarno orijentisanom poimanju stvarnosti), svakako ne bi našao za shodno da sa takvim (pesimističnim, neprincipijelnim i, primetimo svakako, nadasve regulatorno opustelim) nazovi-mišljenjem stupi u otvorenu diskusiju na bilo kom nivou strukture u okviru Socijalističkog Saveza Radnog Naroda Jugoslavije (najčešće na nivou mesne zajednice, škole ili fakulteta). Začudo, nikada takvih diskusija nije bilo u okviru redovnog političkog delovanja samoupravnih radnih organizacija, što nam eksplicitno pruža uvid u ispravnost Kardeljeve teze o spontanom uzletu svesti radničke klase – na kojoj su doista utemeljeni radničko samoupravljanje, Ustavni zakon, Ustav iz 1963. godine, zatim novi Ustav iz 1974. godine i najzad novi Zakon o udruženom radu, A to nas sve dovodi do nedvosmislenog zaključka – i od najveće je važnosti da se dobro razmotri ozbiljnost reči koje slede i na njima izgradi nezavisna demokratska platforma za dalju sveobuhvatnu, demokratsku i samokritički opredeljenu diskusiju na svim nivoima društveno-političke zajednice, jer u njima se sublimiraju sva patriotska osećanja radnog naroda koja su do gorepostavljene filmske scene i dovela – da niko živ više ne zna o čemu je reč u ovom jebeno dugom, hiperlinkovima prezasićenom i potpuno nebulozno sastavljenom pasusu.
Ali to nema veze, jer svakako je ideja bila samo da se na čas prisetimo kako su izgledali naši udžbenici marksizma, žali bože papira.
Mislite o tome.
(Ili nemojte.)
P.S. Možda bi bilo umesno, ali učinićemo to ipak drugom prilikom, da otvorimo i diskusiju na temu higijensko-tehničkih mera sprovedenih u objektu očigledno zamišljenom kao prostor za neposrednu maloprodajnu distribuciju prehrambenih proizvoda prvog reda (hleba i peciva). Naime, bilo bi nerealno očekivati da su u jesen 1941. bile sprovedene mere opisane u standardu HACCP, ali pušenje u objektu je toliko trivijalna stvar da sprovođenje zdravstvenih, higijenskih, te ekoloških mera svakako nije nešto iza čijeg nedostatka u legislativnoj implementaciji bi prekršilac mogao i smeo da se krije.