Sećate li se devedesetih godina prošlog veka? Ja, nešto slabo. Valjda je u prirodi čoveka da sećanje na loše & ružne stvari potisne u najzabitiji ćošak mozga, sve nadajući se da će na tom mestu ostati večito.
Malo morgen! Kao po pravilu, ne birajući ni vreme ni mesto, sećanja opale na neku bezazlenu asocijaciju i bace me u bedak. Inflacija, “nepravedne i ničim izazvane sankcije”, nestašice benzina… bolje dalje da ne nabrajam, stresam se već od najmanje pomisli na to vreme.
U toj opštoj frci & panici stigne meni nekoliko kaseta. Sav sam srećan – napokon nova muzika, posle par jalovih godina, da malo properem uši… ali ima tehničkih poteškoća.
Kasetaš na čije ponašanje nikada nisam imao primedbi, kao iz inata, počinje da otkazuje poslušnost. Rešio da žvaće traku. 🙁 U panici, pokušavam da pronađem nekoga ko bi ga doveo u red. “Majstori” se nude, ali mi ne ulivaju poverenje. Prijatelj mi kaže da ima dečka koji je suvi genije za te stvari, održava njemu muzičku opremu kada ima problema. Al’ malo je na svoju ruku, dovešče sve to u red, nikada se sa njim ne zna da li će da traje par dana ili par meseci…
Pristanem, majstor ostavi sasvim dobar utisak na mene i… Mog kasetaša više nikada nisam video. 🙁
Čovek u nevolji hvata se za slamku, ratna su vremena, pa padne prekomanda nekog krša koji svira i pušta kasete iz dečije sobe u moju. Nezgodno je kada te nova muzika žulja, nikako da se svrtiš. Pa makar cena bile zgužvane trake. Za koji će mi ako ne sviraju.
Tako sam prvi put čuo za Jimmiea Dalea Gilmorea. Skoro sam ga pominjao. Nepoznato ime, Internet još uvek ne postoji, nikakve dodatne informacije. Moram da se pouzdam samo u sopstvene uši.
A uši mi kažu: dobro odsviran country, raznovrsne i zanimljive pesme. Tekstovi se već malo teže razaznaju i daleko su od banalnih. Tu odmah proradi tradicionalni srpski inat, stavim sluške na glavu i uzmem plajvaz i papir. Red je da se prvo tekst zabeleži kako treba, pa da kasnije mozgam šta je pisac hteo da kaže. Puštam, premotavam, zapisujem – zvuk je muljav, a južnjački akcenat jak, sporo ide sve dok se nije začulo žvak, žvak. 🙁
Prošlo je dobrih desetak godina dok ponovo nisam nabavio album After Awhile (1991). S vremena na vreme, kada sam dobre volje a vino je na pravoj temperaturi, znam da ga pustim i uživam u njemu.
Kasetaš više nikada nisam kupio.