Konačno se i to dogodilo. Šef je insistirao da bude i ranije, čak i potegao ono svoje čuveno pravilo. No, mi smo se tek sad stvarno dosetili da zajednički odradimo jedan Utovar.
Jedne noći u decembru januaru, kad je bila ‘ladna topla zima, Šef nas je okupio u glavnoj jedinoj prostoriji redakcije, pripalio valjkasti smotuljak sa isušenom onom biljkom koja se nekad koristila za izradu užadi, povukao dim, prosledio smotuljak dalje i izrekao reči koje ćemo svi pamtiti:
– Momci, samuraji SKOJ-a! – reči su išle lagano, ne bi li ostale urezane u sećanju. Za to vreme valjkasti smotuljak je izvrteo prvi krug međ’ članovima redakcije samurajima.
– Vi znate da dolazi ‘ladna zima. – Nastavio je Šef ne menjajući brzinu. Smotuljak je pratio taj tempo. – I valja mi onih 50 tona uglja najzad pretovariti u podrum. Od kad mi je stigao onaj račun za struju, više je ne koristim za grejanje.
Samuraji SKOJ-a potvrdno klimnuše glavama. Šef je nastavio kao da mu ova reakcija ništa nije značila. A i što bi?
– Ono, jes’ da se nisam skidao sa torenta, svlačio one ruske filmove, al’ mislim da su i ovi iz EPS-a preterali.
Šlihtarske samurajske glave nastaviše da se klimaju.
– Zato mi predstoji ogroman posao. U stvari čak dva posla: pretovar i žalba na račun. Stoga vama ostavljam da odradite Utovar. Kontam, umete se vi snaći i bez mene.
Valjkasti smotuljak je posle ko zna koliko krugova došao do kraja, izgubio valjkasti oblik i Šef ga pogleda u želji da se tu još nešto može korisno izvući. A onda je to dokazao. Pogledao samuraje pogledom koji je značio “ja sam rekao svoje”. Samo za trenutak se zbunio što umesto samuraja SKOJ-a vidi nindža kornjače. Brzo je shvatio šta bi moglo biti uzrok.
Kad god dođe vreme Božića i Nove godine, dođe vreme i da se pokrene tema kalendara. Na ovim prostorima najpoznatiji julijanski i gregorijanski. Poznata mi tvrda pristalica julijanskog nerado me gleda kako se mrsim i sladim u danima proslave (administrativne) Nove godine, kad još uvek traje Božićni post. Navodim priču na Milankovićev kalendar i postavljam trik-pitanje da li je Kosovski boj bio 28. ili 15. juna? Sagovorniku ostavljam vreme da se doseti da u to vreme nije bilo dva kalendara, a sebe prepuštam slasnom ukusu baklave.
Prvi neposredan kontakt sa ruralnom sredinom Aleksa je imao sa nepune tri godine. Željan informacija o spoljnom i čudnom svetu. Dolazio u kontakt sa ljudima koji žive (i rade) na 
selu, sa domaćim životinjama, pašnjacima, štalama bogatim stokom, njivom, vodenicom,… Nismo propuštali priliku da mu neposredno “zarađene” novostečene informacije obnavljamo svake godine, a onda me “ošamario” pitanjem:
– Tata, kako se zove ono sitno žuto kamenje od kojeg se pravi kukuruzno brašno?
Kolega mi se žali kako je svojevremeno dobio Infostan-račun uvećan za pet-šest hiljada dinara. Raspitao se u komšiluku i svi dobili uvećane račune. I komšija preko puta, i komšije u susednoj zgradi, pa i u onoj pored. Najveća stavka nije bila grejanje (što je do tada bilo uobičajeno), nego potrošnja zajedničke električne energije.
Privatne/lične istrage, potezanje ličnih “veza” i “vezica” komšija, šetnja od šaltera do šaltera,… Zaključak, na šestom spratu jedne od zgrada u jednom stanu je stanovao neki od sudija Višeg suda, a na ostala četiri stana na istom spratu njegovo državno obezbeđenje.
Sudija se (sa pratećim obezbeđenjem) iselio i ostavio neplaćen račun za struju! EPS je “lepio” zateznu kamatu, pa kamatu na kamatu,… Kad su videli da to neće niko da plati, u dogovoru sa Infostanom su “razbili” iznos na broj stanova koliko ima u tom ulazu (u kojem je bio sudija) i tri sesedna ulaza, pa te manje (ali ne i male) iznose sabrali sa iznosima koji “krase” stavku “potrošnja zajedničke električne energije”.
E, pa gospodo, hteli ste da imate sudiju u svom komšiluku. Treba i da platite njegove troškove. Šta? Niste hteli sudiju i njegovu pratnju u svom ulazu!? Svejedno, platite njegove troškove.
Ne znam zašto, al’ posle ove “kolegijalne jadikovke” setio sam se relativno skorijeg događaja kojem sam bio svedok. Akteri su dva muškarca, zdrava, jaka Srbina i jedan kombi hitne pomoći.
Kombi je uredno bio parkiran “sa strane”, oba leva točka na trotoaru jednosmerne ulice. Otvorena zadnja vrata, ona ista na koja se unosi osoba na nosilima, i iz njih dva zdrava, jaka Srbina iznose novu veš-mašinu umotanu u celofan; u kombiju nije mogla da stane u kartonskoj ambalaži, jer nije bilo dovoljno mesta, šta li? Uredno su prešli ulicu, jer je ulaz bio sa desne strane jednosmerne ulice. Niko od prolaznika, uključujući i mene, nije ozbiljno reagovao. Da l’ zatečen situacijom, da l’ uplašen potencijalnom reakcijom dva zdrava, jaka Srbina, da l’ slep na ovo nenamensko korišćenje vozila, da l’…? Možda i u radno vremen jednog ili obojce “nosača”…
Pitam se šta je sledeće. Kola hitne pomoći će sa rotacijom prolaziti duž naselja po Srbiji uz razglas snimljene trake ili živu priču suvozača “Ako nema povređenih ili drugih osoba kojima treba hitna pomoć, povoljno vršimo transport nameštaja, prevoz novih i starih stvari, sekundarnih sirovina, šuta, otpada. Ako nema povređenih ili drugih…”. To je valjda ta reforma zdravstvenog sistema.
Eh, loša vremena za superheroje.
Samo probaj da ne poslušaš…
Sa ispovesti.com:
“Juče sam kupio plavu posteljinu kod Kineza i jutros sam se probudio kao avatar…”
Malo kontemplacije o suštini života:
Zamislite da automobili ne postoje. Zamislite da neko kaže: Ljudi, smislio sam način da putujemo. Napravio sam metalnu kutiju na četiri gumena točka koja se moraju menjati leti i zimi, kojom sami upravljate brzinom od 80 km/h dok na pola metra od vas u suprotnom smeru to isto rade drugi ljudi, a koja radi na veoma zapaljivu tečnost tako što ispred vašeg nosa ta tečnost eksplodira 2000 puta u minutu. Nesumnjivo je da ne morate da zamišljate šta bio najveći broj ljudi na sve to rekao.
Tnx James May.
Kada je prošle godine odlazio, Sneško nam je zapretio “Pravićete vi mene od blata!”. Ni slutili nismo da će to biti tačno…
A onda je došla pretprošla noć. Sreći nikad kraja. 
A to što matorci na svet, pa i na sneg, ne gledaju istim očima kao i deca, problem je matoraca, a ne dece. Nas, dece! 
Zato sad pravo na sneg. Smejte se sa decom. Nemoguće je da ih nema u vašem kraju. Smejte se i pustite ono dete u sebi, koje iz ko zna kog razloga krijete od samog sebe. Želimo vam dosta snežnih radosti, jer posle toga je nedeljni ručak mnogo slađi.
Nije Šefov utovar, al’ pogađa suštinu.
Bez ljutnje: there is no such thing as “Šefov utovar”. Svaki utovar nedeljom je grupni rad. Jedino što ja ovog puta nisam imao kad da se pozabavim, pa je dežurni samuraj Skoja to učinio. Biće tako i sledećih nedelja.
A dežurna teza o Šefu na Suštini pasijansa glasi: Šef je šef je šef. Šef je dobar šef kad nije šef. Ko se usudi da porekne Šefovo šefovanje, obavezan je da bez ikakvog odlaganja postupi po Pravilu Broj 0000000001 o postupanju u slučaju nedoumice, dileme, trileme, tetraleme i ostalih lema.
Правило #1 је монолема.