Pre neki dan pozvao me “moj lični bankar”. To se on tako sam prozvao, u životu mi ne treba ni banka, ni bankar. Da mi ponudi “novu uslugu banke koju su kreirali”. Fala lepo, svaki ulazak u banku mene nešto košta pa ulazim samo kada moram.
Tako je i sa muzičkim “projektima”, čini mi se da je to zgodan eufemizam da se stvar zamumulji u nedostatku inspiracije. Pa su projekti, uglavnom, kratkog daha i poprilično anemični.
No, ima i izuzetaka, pa se ponekad potrefi nerv publike i onda svi zadovoljno trljaju ruke.
Grace Jones je imala sreće. Kao manekenka i foto model imala je poprilično uspešnu karijeru, ali kao disko pevačica je potpuno propala. Veza i saradnja sa Jean Paul Goudeom, svestranim multimedijalnim umetnikom, rezultirala je novim, androgenim izledom netipičnim za žene. Gaudeove fotografije su bile očaravajuće, a mediji i publika zainteresovani. Chris Blackwell je ekipu poslao u studio Compass Point na Bahamima i muzička odiseja je mogla da počne.
U narednih nekoliko godina, Grace Jones je snimila nekoliko odličnih albuma. Savršeno odsvirana & producirana muzika za igru potpuno je bila u skladu sa njenim novoustanovljenim imidžom. Plesnost je obezbeđivala najbolja ritam sekcija na svetu, a pesme mnoga viđena imena.
Nijedna moda ne traje večito, pa je trebalo nešto menjati. Inside Story (1986) je poslednji od uspešnih albuma koji pokazuje da je bila na pravom tragu. Pesme je napisala zejedno sa Bruceom Woolleyem, a produkcijom se bavio znameniti Nile Rodgers. Pričalo se da se nije baš složila sa Rodgersom, pa samim tim i polovični uspeh albuma.
I to je bio kraj, ostatak priče o njoj nije vredan naše pažnje.
Nemojte da vam promakne Bruce Woolley, ispratite hiperlink. To je čovek u čijem je bendu prosvirao Thomas Dolby, koji je koautor pesama “Video Killed the Radio Star” i “Clean, Clean” za The Buggles i još puno toga.
Da je bilo više sreće, Grace Jones je mogla da postane džez muzičarka. Umesto Viktora. 🙂