Ако нисте разумели наслов, одлично, није ни требало. То је препев наслова песме за данас, и има смисла таман колико и оригинал. Текст, уосталом, није ни био превише битан (дакле, ниједном нисам разумео шта он то пева).
А певао је то Марко, болан, тј Марк Болан док је још изводио народне песме неког свог измишљеног народа. Звучало је то овако.
Да не бих измишљао народ док слушам, увртео сам себи у главу да су ово хобитске баладе, а ко мисли да није тако имао би пуну слободу да покуша да то и докаже. Ово је у мојој глави био онај прави андрграунд, музика откачена из пробраног низа шаблона, где би сваки нормалан продуцент (а и тада је било таквих) за бар десет ствари рекао “не ради се то тако”. Нормални, међутим, не мењају свет.
А свет се тада поприлично мењао, и повремено, ма почесто, на површину избацивао овакве позитивне лудаке. Болан је у дуету са Стивом Туком (што му је уметничко презиме, ваљда, баш из Хобита) наступао као бенд Тираносаурус Рекс, и ако му се плоче нису баш продавале на милионе, имао је верне следбенике и често се појављивао на телевизији. Тих теве снимака има доста, а ово је отприлике шести (и то не разгледница, дакле шест различитих видео записа исте песме) који сам погледао док нисам нашао један код кога јућуб дозвољава уградњу у страницу. Остале можете видети, што да не.
Да није умро, Марка би требало помало стрељати због оног што је урадио после четвртог албума. Попут оне ретке птице и он се одрекао оног што је генијално урадио у почетку, и почео да ради што и сви остали. Оно, Марк и јесте увек хтео да постане гитарски херој, а са акустичном поставом се није уклапао у ту улогу. Разишао се са Туком, довео неке рибетине да му певају (ваљда се ту појавила и Марша Хант), наелектрисао гитару, скратио не косу него име бенда, сад су се звали Ти рекс, и кренуо да одваљује хит за хитом. Текстови су сад имали још мање смисла (“имам ролс ројс/јер ваља за глас”). Наводно је тај преокрет објаснио речима “мука ми је да гледам на какве глупости дижу лову – е па сад ћете да видите какве глупости и какву лову ја могу да правим”.
И није да није, кренула га је карта, правио је хит до хита, и није то уопште лоша музика. Мада је по његовој дефиницији то била музика за једнократну употребу, ушло је у списак светске класике. Например ово, ово и ово. И да не заборавим и берзанску шпекулацију. И то је стигло свуда, чак и у један неочекиван буџак: из ове потоње је чувени међурефрен “хеј хеј хеј” стигао у репертоар раног Бијелог Дугмета, скраћен на “хеј хеј”.
С једне стране, ова светска слава гитарског хероја је довела дотле да се за она прва четири албума после скоро није ни знало, јер ни трговци нису хтели да имају посла са тим, слабо се продавало и није годило новој му публици, а на радију је довело до обрнутог ефекта Битлса. Док се свака ретроспектива ових завршавала негде око “Леди Мадоне”, а Наредник Биберче никад није стизао на ред (осим ако емисија траје четири сата, чега чак ни на Студију Бе није било), свака прича о Ти Рексу је почињала са те четири ствари, историје није било.
А онда је дошао интернет, где свако може да бира шта му је ћеиф. Клуб љубитеља нескраћеног Рекса се опет попуњава члановима.