Мађарски језик има своје варијанте већине класичних имена. Зна се да Александру одговара Шандор (Sándor), Стевану Иштван (István), Виљему Вилмош (Vilmos), Андрији Ендре. Овог пута нас занима Илија, тј. Илеш (Illés).
У ствари не баш комшија (szomszéd) Илија, него бенд који се тако зове. Ово је накнадни снимак из 1973, мада је песма у ствари из 1966 а сам бенд је основан још педесетих, као гимназијски.
И премда су се комшије патиле са соцреализмом горе него ми, рокенрол је имао некакав пролаз код Партије, историчари ће се ваљда за нашег вакта сложити зашто. Док је с једне стране добијао у вр главе сат недељно на државној телевизији и можда два-три сата на радију, снимци су се правили, чували и ево их данас на јућубици.
Текст нисам баш пропратио, а и мој мађарски би требало подмазати. Но, рефрен сам ухватио – hova megyek му дође “куда идем” и баш је пригодан за те године кад је и обичан хитић, згодан за певуљење, ђуску и журке, био баш право место за егзистенцијалистичко самопропитивање, скроз у складу са временом.
Илеш је увек некако био бенд помало у запећку, некако у сенци Омеге и касније и ЛГТа. Потражња са ове стране гране је била довољно велика, што због квалитета што због потреба радио Новог Сада (програм на мађарском) да прошири избор, да се прославе и код нас. Ово са радиом је донело поприличну популарност мађарским бендовима, јер је и редакција на српском језику свраћала и гребала се за новије плоче, или су напросто и сами ишли у службени шверц, као и многи други. Мађарске лонгплејке су се лако дале наћи овде, биле су извозни артикал колико и сир и кобаје. Ову ствар (“Az utcán” – на улици) сам скинуо тек сад само зато што нисам могао да се сетим наслова. Али се сећам сваког акорда, још од тад.
И док су Омега, Шкорпио и ЛГТ јурили светске трендове, свирали сваке године шта је већ било у моди, Илешовци су терали своје (или ми се бар тако данас чини). У њиховим мелодијама има доста чудних хармонија, мелодијска линија иде неким кривудавим стазама, а и склоп композиције делује чудно… јер мислимо да је мађарска народна музика чардаш, чардаш, … хм, чардаш и нема више. Да нисам заборавио чардаш?
Е, ни налик. Постоје и старе мађарске баладе, ни налик оној холивудско-дворској представи из оперета и филмова и репертоара Звонка Богдана. И некако ми се чини да је Sárga rózsa (жута ружа) негде на трагу тога, или су бар пили неко јако старо вино, сад да ли кадарку, токајац, сиркеборат или ко зна које, кад су је написали.
Биографије чланова, и ко је све код кога после свирао, ко је компоновао државотворну рок оперу итд итд – све то има на мрежи и ич ме не занима. Шездесетих и седамдесетих су ови момци радили праву ствар. Шоубиз је тек после дошао по своје.