Razuzdani engleski tinejdžeri su uživali u rođendanskoj žurci. DJ je uspešno jahao dance/trance talase sve dok domaćinu – slavljeniku nije palo na pamet da zamoli ćaleta da sa svojim društvom odsvira nešto za njegovo društvo. Matorci su se malo nećkali, pa su doneli instrumente i uštekali se.
Ono što je usledilo ne može se opisati, grmelo je i sevalo na sve strane.
Klinci su bili zatečeni, za njih je to bio samo skup matoraca koji sa njima piju pivo & okreću roštilj. A na improvizovanoj pozornici razvaljivao je Van Der Graaf Generator!
Njihov spiritus movens je bio i ostao Peter Hammill. A on je, recimo i to – muzička kategorija sam po sebi. Autor koga je teško uhvatiti i za glavu i za rep. Iako posedujem veći deo njegovog solo opusa koji se prostire na pedesetak albuma i družimo se decenijama, moram priznati da je do današnjeg dana za mene ostao enigma. Jer, svaki od njegovih albuma je i tematski i muzički toliko različit od prethodnika da je tu jako teško ukapirati šta se čoveku mota po glavi. Da li će iza krivine da te sačeka samo sa akustičnim klavirom pevajući često teško razumljive stihove, ili će te raspaliti ravno u mozak, kao rasni gitarista.
Ukratko, neobičan & ekscentričan autor!
“Invisible Ink“, pesma sa albuma In a Foreign Town (1988), jedna je od lakše svarljivih. Doduše, tema pesme je ezoterija pa, uprkos laganom popičnom zvuku karakterističnom za osamdesete, traži od slušaoca i malo mentalnog razgibavanja, kako bi se uhvatile sve finese.
Tek toliko da promislimo o svetu koji nas okružuje, kao i onom koji je ispisan nevidljivim mastilom.