Utovar nedeljom, 2. februar

Ode januar kao da ga nije ni bilo. Toliko od jadikovke…
Mada, nakupilo se tema za kukanje, pa nije da nismo spremni na nove ideje.

Došla zima, otkud sneg u januaru, tek otkud u februaru, zagudilo, ne zna se ko je čiji i ko je koji. Zna se samo da automobili ne prolaze, helikopteri prolaze, drugovi su se slikali na braniku humanosti i tako pokazali da nema ko drugi to da radi, ali nema veze, važno da se pokaže ko na narod u nevolji misli, ko može svuda da prođe kad niko ne može i ko se žrtvuje zarad visokog cilja, niske strasti, visokog snega, niskog glasa, visokih performansi i niskih moralnih načela.

Sad samo ostaje da vidimo kakve će još predstave da nam se plasiraju do sledeće tombole. Sreća naša da se Miljacka nije izlila. I tako ne znamo gde je referent za Miljacku. Sakrio se negde i ćuti li, ćuti. Možda se naljutio i pozeleneo od muke. Pa mislim, šta je, tu je: bio je kalif umesto kalifa, bio je veliki vezir, bio je sve što jedan čestiti referent za Miljacku može da poželi da bude. I šta bi još.

A sad malo Kristina.

Ima ta neka urbana legenda iz vremena kad je Dejan Bodiroga, sveže penzionisani košarkaš, došao u posetu rodbini i prijatelje u Zrenjaninu. Ljubljenje s onom rodbinom, grljenje sa ovom, pa u krug. Dok neko iz društva nije predložio:

– ‘Ajmo, bre, u kafanu! Šta sedimo ovde k’o neke babe!?

– Ne bih ja. Ne idem po kafanama.

Al’ to nije odgovor koji se očekivao. I krene ubeđivanje – ideš sa nama, ne, ne bih, ma, ko te šta pita, bre, pa nije to za mene, al’ nije to tako strašno, znam, al’ ipak ne bih,… I na kraju popusti i krene sa društvom u kafanu.

Čim su ušli i seli, krene da mu se javlja svako ko ga je prepoznao “‘De si, Deki!”, “Bogi, care!”, “Deki, može autogram?”… I jedan od njegovog društva sedi, gleda, ne veruje, pa odvali:

– Šta kenjaš da ne ideš po kafanama!? Vidiš da te svi znaju!

Cenzoora je jedna suFtilna stvar. Besmislena je ako je bez stila. Ako je suviše konkretna, ispada nekako kao da je reč o kafanskoj ujdurmi, a ne o cenzoori.

Imali bi oni fajgelčići štogod da nauče od boljih.

Ne, stvarno: kakva vam je to potreba da čitate knjigu Novaka Đokovića? Ja, recimo, nijednom u životu nisam osetio potrebu da saznam kako je Ivo Andrić igrao tenis.

(ideja: preneto na fb sa ćijukalice)

Aforizam nedelje nam dolazi iz novog broja časopisa “Etna“:

Volja naroda može da se vidi samo na izborima,
a nevolja odmah posle njih.

Ninus Nestorović

Pa ti sad vidi šta ćeš.

Posle dugog sastanka na razne teme koje se tiču stranih ulaganja u Srbiji, neki američki investitor pita ministarku Zoranu Mihajlović za broj telefona. Zorana mu odgovara:

– Sex! Sex! Sex! Free sex tonight!

Brže-bolje, u razgovor uskače prevodilac:

– Mislila je: 666-3629!

Postoje dva pravila apsolutnog uspeha:

1. Nikad ne otkrivajte sve što znate.

Q: Kad Zemunac zagrli ženu?

A: Kad tera u rikverc.

(naravoučenija nema. Zapravo, ima, ali ne bi bilo lepo da nam oni “rum caruje” likovi hakuju blog)

Suljo i Fata nisu mogli imati dece, pa odu na pregled. Lekar im saopšti da će veštačka oplodnja koštati 10.000 evra. Šta će, kud će, uzmu oni kredit na 5 godina, odu na lečenje i nakon toga Fata rodi sina…

Posle četiri godine, Suljo se igra sa malim u parku. Jedan prolaznik sav oduševljen pita:

– Jooj, kako lep dečačić, čiji je?

A Suljo će:

– Još godinu dana i biće moj…

Ovih dana, ludo se zabavljaju u Vršcu.

I šta kažete? Mislili ste da je utovar nedeljom zabavno štivo “za pred nedeljni ručak”? E, pa nije. Ovo izdanje posvećujemo herojima. Herojima raznih vrsta. I fela. I ideja. I naravi. I svašta. I da znate: nije njima lako. Kadar stići i priteći i na strašnom mestu davati izjave za medije može samo div-junak, neka znade dušman kleti… k-hm.

A ako vas put ikada nanese u snežnu oluju, pa vas niko ne spasi kad se zaglavite, znajte da zaglavljivanju treba da budete skloni pre nego što heroji izađu na lice mesta. Kad jednom prođu, jebali ste čvorka ako završite u snegu. Niko neće doći po vas. Proš’o vic.

Ako me pitate šta ovo znači, reći ću vam šta ovo znači. Ovo ne znači ništa, kao što ništa ne znači ni kada pokušate da date neko značenje bilo čemu samo zato što neko započinje svoje somnabulno kazivanje rečima “ako me pitate…” (ne pitamo te, idi u 15:00).

Nemamo ništa da vam poželimo osim onog što ste i sami sebi poželeli. Ali ajde-de, ako vam i poželimo prijatan ručak, vi ćete znati da to činimo iz tradicionalnih i iskrenih namera, te da tu zaista nema baš nikakvog cinizma, mehanizma, sarkazma, a pogotovo ni pleonazma.