Музичка рубрика Суштине почиње да личи на причање вицева. Још док смех од последњег није замро, неком другом је окинула асоцијација (ција двапут, снајка!) и већ хвата ред да исприча следећи.
Дакле, Битлси, или шта оно нису хтели да раде, али нема везе, има ко ће. Нису никад извели албум уживо. Имали су гомилу песама које никад нису издали. Хм, има и то ко ће. И то у Београду.
Група Rubber soul project је то урадила, по начелу “шта дете зна шта је 300 кила”. Имали су само наслове са неког бутлег албума који нису ни видели, и можда неке скрнаве четврте преснимке двеју песама на ижваканим касетама, од чега задуго није ништа испливало (а кад јесте, испало је ништа). И од тога су направили албум Битлса без Битлса.
Пројекат је, чини ми се, урађен маниром “кад се луд навали, и кућу стровали”. Чуо сам, касније, неколико бендова који певају у стилу Битлса из овог или оног периода, једне сам чак успео и да запамтим, али то није то. Овај пројекат је више реконструкција, чак рестаурација, као оно што се ради са фрескама. По ефекту делује као оно што ради чувена машина за избацивање неоштрих пиксела, која из квадрата 16х24 извуче читку регистарску таблицу.
А рестауратори нису само реконструисали звук. Они су из наслова и нешто мало снимака извукли читав непостојећи албум, са све песмама, стиховима, омотом и комплетним звуком (из доба скоро истоименог албума). Чак им и гласови звуче као Џонов, Полов… Подвиг не само вредан пажње, него и чешања по глави – јесу ли уопште знали у шта се упуштају и како мало фали да звуче као промашај? А нису промашили. Пуштао сам ово неколицини Амера и само су питали “који је то албум, никад чуо… а јесу Битлси”. Морао сам да их водим на википедију да прочитају, што препоручујем и вама.
Напомена за љубитеље СФа: Горан Скробоња.